Након сукоба на Косову највећи процес повратка одвијао се у селима која територијално припадају општинама Пећ, Исток и Клина. Средине у које су се тада вратиле слике живота и опстанка – сада су поражавајуће, услед одласка све већег броја младих.
Село Дреновац у општини Клина једно је од многих села у којем су се процесом повратка 2011. године вратили људи. Малобројни мештани који су опстали свих ових година, живе од социјалних давања и пензија које су својим радом зарадили.
Један од првих повратника у село Дреновац је Ранко Богићевић који каже да у селу има око десет кућа, претежно се живи од пољопривреде, али то је мало за нормалан живот.
“Живимо, радимо, боримо се и надамо се најбољем. Од двадесетак кућа овде је десетак, што би рекли, где се дими димњак. Мало је тих људи запошљено у државним институцијама, углавном се баве пољопривредом. То су минимални приходи чисто за опстанак, да би људи преживели. Али овде су свој на своме и живе са том надом да ће некада бити боље у том економском просперитету, да може да се живи од свог рада и од свог зноја”, каже Ранко Богићевић.
Додаје да је село Дреновац након толико година од повратка данас запостављено.
“Дреновац је нажалост запостављено село. Ово је једино село које се задње вратило и које није добило сет помоћи из канцеларије у пољопривредним алаткама. Једино село којем нису очишћени бунари, имамо овде бунар који је скроз замућен и та вода није за употребу”, казао је он.
Услови живота у повратничким местима су према речима оних који су одговарали на питања у анкети Радио Гораждевца били бољи пре десетак година, док једна трећина сматра да они никада нису били добри. Учесници ове анкете додају да је и одлазак младих велики проблем за опстанак повратничких средина.
У Дреновац се 2018. године вратила и Ранкова прва комшиница Богдана Богићевић. Она у овом селу опстаје захваљујући пензији и храни коју сама производи у свом пластенику.
“Преживљавам од те пензије коју имам, држим живину, садим башту, пластеник. За сада не могу да се пожалим, није било неких инцидената. Ја живим сама и до сада стварно нисам имала проблема сем што су ми пре два месеца украли кокошке. Вратила сам 2018. године. На почетку је било тешко, нисмо имали ништа. Пету годину сам овде, живимо и надамо се бољем”, казала је за Радио Гораждевац Богдана Богићевић.
Директорка Канцеларије за заједнице и повратак у општини Клина, Силвија Рашковић каже да се повратници поред многих проблема које имају углавном жале на непоштовање језика.
„Грађани се највише жале на језик, и некад имају недостатак информација, све постоји али није у употреби. Значи ако извадите извод или вам треба нешто више увек имате двојезични формулар, међутим то се не употребљава већ је само на албанском. А наши су повратници и навикли на тако нешто и онда им ни не смета. Међутим, треба подићи свест и тражити на матерњем језику“, казала је Силвија.
Она додаје да постоје и проблеми око докумената и имовине код људи који су након сукоба напустили своје куће и нису се враћали дуги низ година.
„Једно од круцијалних питања и највећих проблема је документација, то су изводи, личне карте и држављанства јер сви они који су избегли 99-те после рата, а нису долазили дуго година, изгубили су држављанство, а да би остварили све то, мора да им се направи кућа, да имају рачун од струје да би добили држављанство. Ми ту могућност немамо. Најчешће им треба или да се преведе земља или да се уради заоставштина и други проблем је то што се преводи земља без њиховог знања. На основу два сведока, где људи нису ни позвани. Онда често од суда добијамо захтеве да ли се та особа налази ту. Та особа се рецимо не налази на нашем списку у бази података као повратник. Ако се не налази овде, а ви радите нешто на њено име, ваша је дужност да је тражите, а не наша“, додала је Рашковић.
У Клини је након сукоба на Косову највећи број повратника, међутим, данас поједина повратничка места као што је село Грабац, остала су без становника.
