Пише: Проф. др Душан Крцуновић
“Човјек је животиња која може да обећа”. Ако се овом ничеовском одређењу придода и оно познатије, аристотеловско, онда би слиједило да је човјек “политичка животиња која може да обећа”. Но, крајње је упитна универзалност ове синтезе аристотеловско-ничеовског одређења човјека, када је данас брига за заједницу и опште добро препуштена (само)вољи професионалних политичара. По свој прилици, само би изабрани “представници” народа били обећавајуће политичке животиње, алфа звјери у агрегату чопоративних егоизама у који су претворена савремена друштва. У таквим условима настале су двије нове парадигме владања. Једна од њих је од раније позната и провјерена, док се друга опробава над Србима. Али, кренимо редом.
Неумјерена и нереална предизборна обећања политичара стварају услове због којих државе и народи лако могу да изгубе свој суверенитет и слободу. Изгледи за такав исход неизбјежни су онда када политичари једне земље дају прекомјерна обећања просперитета са предумишљајем, унапријед рачунајући, не на ресурсе реалне економије и способност стварања нових вриједности сопственим радом и креативношћу, већ на стране кредите и зајмове који су унапријед договорени са страним “партнерима” и зајмодавцима. Пут у дужничко ропство тим је трасиран, али свјесно улажење у ризик ослањањем на зајмове из иностранства равно је издаји националних интереса.
Међутим, постоји још један модус десуверенизације сопствене земље и стављања судбине њених грађана и народа у руке страних поробљивача. Тај други модус или парадигму владања и поробљавања наговијестила је Хана Арент, једна од водећих политичких теоретичарки 20. вијека. У тексту о Кафкином “Процесу” Арентова говори о “потчињавању које се не постиже силом, него једноставно све већим осјећајем кривице”. Но, не ради се овдје само о Кафкином јунаку кога је стигла зла судбина у бирократској држави већ о Арентиној политичкој профетији о злој вољи “која ‘од лажи чини свјетски поредак’”. Ова профетија пријети да се оствари на српском народу на којем се опробава и та нова парадигма владања и ненасилног потчињавања путем наметања колективног осјећаја кривице за непостојећи геноцид. Оно што је овом профетијом остало необухваћено је лажно самоптуживање властите државе и народа пред међународном институцијом која је након слома међународног правног поретка и учвршивања свјетског поретка лажи изгубила сваки кредибилитет. Пресуђени, признати, али и никада до краја испитани ратни злочин у Сребреници квалификује се као геноцид управо за потребе глобалистичке зле воље која је од лажи начинила свјетски поредак. Водећи западни спонзори сребреничке резолуције, предвођени Њемачком, имају своје препознатљиве циљеве који се могу подвести под самооправдавање и прикривање властитих злодјела који ће задуго остати некажњени. Зато је и Ноам Чомски предлагао да “што се тиче израза ‘геноцид’, најчасније би било да се изостави из речника док не дође дан, ако икада дође, када искреност и поштење буду ‘нарастајућа норма’”.
Спонзори резолуције о “геноциду у Сребреници” уједно су и спонзори обећавајућег економског пројекта Владе Црне Горе. Како је спонзор уједно и цензор, на дужничко ропство накалемљује се и ропство путем наметнуте колективне кривице. На балканском и унутарполитичком плану то ће између осталог значити да свако појединачно порицање квалификације сребреничког злочина као геноцида води у индивидуализацију кривице, а одавде право у политичку дисквалификацију и друштвено изопштење онога ко се усуди да размишља својом главом.
Срби су били жртве геноцида разних обојених револуција, почев од оне њемачке браон револуције, са којом је све почело, преко црнокошуљашке револуције па до црвене револуције чијих се тековина још нисмо ослободили. Уредно обдјелавамо гробље њемачких војника у Црној Гори, док нам у јамама још увијек чаме кости жртава црвеног терора чекајући цивилизовано гробно мјесто и истину, и док још увијек немамо српски Јад Вашем. И док Срби јавно исказују осјећајност према свим жртвама ратова, њихово страдање библијских размјера не добија резонанцу ни у домаћем нити у европском јавном простору. Умјесто емоционалне резонанце добијамо политички обојену резолуцију о Сребреници.
Ако је дужничко ропство у савременом свијету готово нормализовано, овај други вид потчињавања путем наметнуте кривице мора бити одбачен, као што и оним “обећавајућим политичким животињама” треба да буде преиспитано повјерење.
Страх од Мила каља образ често.
