У тренутку напете безбедносне ситуације на Косову, учесталих међуетничких инцидената, петочлана породица Младеновић одлучила је да се из Београда врати у родно Беривојце, место код Каменице. Иако сада кућу деле са осталом многобројном фамилијом, поручују да су овде „своји на своме“ и да више никуда неће одлазити.
Саша и Лозица су у Београду живели 13 година и тамо изнедрили троје деце. Међутим, жеља за својим родним крајем, али и висока кирија и цене, навела их је да размишљају о повратку на Косово.
„Отишли смо 2011. године. Прво се у јануару ове године вратила супруга са децом, а потом и ја у априлу. Планирамо да останемо овде док год можемо, не планирамо да идемо више нигде одавде, остајемо ту где јесмо“, рекао је Саша Младеновић за Косово онлајн.
Он истиче да у Беривојцу мирније и лепше спава, а за оне који размишљају о одласку има поруку.
„Имам поруку за све, немојте да идете нигде одавде, они који су отишли нека се врате, ми више нигде нећемо да идемо, а остали, нека се враћају. Мислим да је у неку руку то наша обавеза, јер да размишљају овако као ми, не би људи одлазили, било би много другачије, били би много нормалније друштво него што јесмо, само нека се враћају“, поручује Младеновић.
Двоспратну, али стару и оронулу кућу Младеновићи сада деле са родитељима, али и Сашиним братом и његовом супругом, међутим, како каже његова супруга Лозица, гужва им не смета.
„Овде је баш лепо, мирно је. Тамо је све у јурњави. И деци је у суштини лепше овде, када су раније долазили на кратко, плакали су до половине пута по повратку за Београд. Када смо им рекли да се враћамо, за њих је то била већа срећа него за нас“, каже Лозица Младеновић.
Повратак је иницирала Лозица, а како каже, одласка више нема.
„Горе сам доста била сама са њих троје, нисам могла више сама. Кирије су велике, скупоћа. Овде смо сви заједно и више се помажемо“, истиче она.
И околина је изненађена, тврди она, њиховим повратком.
„Неко каже у реду је, неко каже `ниси нормална, вратила си се из Београда, где сви желимо да идемо`. `Ја сам пробала`, кажем им, не могу, не вуче ме тај крај тамо“, истиче она.
За Петра, Николију и Луку нема веће среће што дане могу проводити по пространом дворишту и играјући се са децом из комшилука.
„Овде ми је лепо, имам пуно друштва и много ми је боље него у Београду. Овде имам више другара и мирнији је живот. Тамо нисам имала двориште, била сма тужна. Када смо са Косова ишли за Београд након краћег одмора плакали смо до половине пута“, каже осмогодишња Николија.
Шаша и Лозица нису запослени и још увек немају свој кров над главом, али надају се, да ће се уз помоћ добрих људи, и њихово социјално стање променити.
