Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Потпоручник Петар Мишић: Наша дужност је да причамо о палим херојима са Кошара

(Фото: Министарство одбране Србије)

Очекивали смо напад. Нисмо били изненађени када је јављено да су ударили на рејон Кошара. Тражио сам дозволу да кренем са својом јединицом да помогнемо граничарима. Били смо први који смо им притекли у помоћ, присећа се за Косово Онлајн потпоручник Петар Мишић тог 9. априла 1999. године када је почела битка на Кошарама.

Он је тада тешко рањен, остао без десне ноге, од 12 људи у његовој јединици, њих четворица су тог дана избачена из строја, а на жалост погинуо је један војник у заседи. Како наводи Мишић, тада тек 23-годишњак, и данас би исто урадио, стао у одбрану државе која је била нападнута.

Petar Mišić

(Петар Мишић, Фото: Лична архива)

Исповест Петра Мишића

“Били смо у селу Батуша које је испод Кошара. Моја јединица је придодата 125. Моторизованој бригади у саставу 3. борбене групе да дубински обезбеђује границу. Ту смо и дочекали почетак бомбардовања, а када смо чули да је караула нападнута, тражио сам дозволу да се укључимо у борбена дејства. Рекли су ми да пошаљем војнике и останем у селу како би одржавао везу, али како сам могао да пошаљем војнике од 19, 20 година, а да ја не одем, Наравно да сам кренуо, оставивши једног војника на положају, јер ми је било испод части да неког пошаљем, а да не кренем сам.

 

Кренули смо у три БОВ-а у раним јутарњим часовима према караули –  11 војника и ја. На путу никог нисмо срели, ни терористе ни наше јединице, само смо чули детонације. (Први БОВ: Мишић, возач Жарко Стојковић, пунилац Никола Поповић и нишанџија Дурко Османовић. Други БОВ: возач Горан Јевтић, нишанџија Марко Маринковић и пунилац Драган Митић и Срђан Петровић. Трећи БОВ: возач Предраг Буловић, нишанџија Данило Крсмановић и пунилац Ђорђе Ружић и Александар Златић).

Временски услови нису дозвољавали да изађемо скроз до карауле, него смо стали у непосредној близини и кренули да дејствујемо. Били смо под ватром цео дан, снајперском и пешадијском, а константно је падала нека киша, било је доста хладно сећам се. Није нам падало на памет да одустанемо.

У неком тренутку смо видели команданта 53. граничног батаљона тада мајора Шљиванчанина, како иде да дочека чету Војне полиције. На радио вези смо касније чули да је упао у заседу где је рањен, а погинуо је војник који га је возио.

С обзиром да нисмо имали обезбеђен положај за оклопна возила, није било безбедно да останемо и преко ноћи. Око 16.15 затражио сам дозволу да се вратимо назад у село Батуша. И почели смо полако да се пакујемо.

Направили смо план назад да идемо назад истим траговима ако налетимо на мине, а први БОВ је требало да одгура возило (пинц) мајора Шљиванчанина у случају да нам блокира пут.

У том тренутку сам видео да нам из шуме прилази један наш војник и представља се као командир карауле Дејан Агочевић. Рекао је да су остали без муниције и да мора до села по муницију и средства. Сада, било ми нелогично што командант иде, али се он правдао тиме да само он зна пут. Позвао сам у штаб и добио дозволу и да њега повезем.

Кренули смо да се спуштамо ка Батуши око 16.30, на путу је стајао пинц мајора Шљиванчанина. Сходно договору војник из првог БОВ-а је изашао, возачка врата су висила и он је требало да намота волан и да га одгурамо. Војник ми је показао шлем са места возача који је био као сито. Рекао сам му да га врати где га је нашао.

Uništeni BOV

(Уништен БОВ, Фото: принтскрин, Косово онлајн)

Кренули смо даље, када је први БОВ одгурао возило, прелазимо пар метара када у истом тренутку налећемо на противтенковску мину и погађа нас ракетни бацач. Од силине поготка купола је откинута,  ми смо разбацани, а БОВ од девет тона се окреће наглавачке. Војници, деца од 19-20 година без икакве команде, самоиницијативно отварају ватру, дејствују из топова и пешадијског наоружања. Неутралишу терористичку групу. Не знам колика је била, чуо сам касније да је било неких 10 људи у тој групи која нас је напала.

У једним тренутку стаје паљба. Тишина је толика да се не чује ништа, осим БОВ-а који вози у леру. У неком тренутку успевам да седнем. Гледам руке, груди, немам рану. Лева нога, тачније чизма ме стеже, боли, десна нога испод колена виси ногавица, Нема тог дела ноге. Прва мисао ми је да ћу да искрварим ту. Прилази ми војник и каишем стеже да не искрварим. Стављају ме у БОВ и у том тренутку не знам шта је било с наша два војника који су били с нама у возилу. Прва информација је да су погинули. Изгубили смо два млада момка.

У  том тренутку моја каријера је завршена и ја сам ратни инвалид.  То је тај део приче. И колико год је то нешто страшно што се мени десило, стали смо у одбрану наше државе. Ја сам завршио Војну академију која ми је била сан, и дан данас ми није жао што сам био на Косову и што само учествовао у одбрани.

Nikola Popović (20. decembar 1979. Novi Pazar - 9.april 1999. Košare)

(Никола Поповић, Фото: приватна архива)

О Николи Поповићу

Када смо погођени, унутар возила се све активирало, муниција, средства…. У неком тренутку ноћи Жарко који се онесвестио буди се, када чује с спољне стране албанске гласове. Није им се одазвао. Никола који је имао 20 година, на жалост је страдао. Ујутру када је чуо гласове српских добровољаца који су послати да обезбеде место, Жарко им се јавио и тада су га извадили из возила.

Хтео бих да причам о Николи. Настрадао је на Велики петак. Његово тело, два дана касније на Ускрс, кренули су да однесу његовим родитељима у Нови Пазар. Двојица мојих колега и два моја војника у војном возилу су кренули на тај пут. Имали смо проблема да пронађу тачну адресу, и у једном тренутку видевши једну жену испред куће стају да питају за правац. Она их видевши утрчава у кућу и враћа се с офарбаним јајима. Каже и њен син је на Косову, и дуго га није чула па би њима да да јаја, биће као да је њему дала. Питају је моји војници где је њен син, која јединица, како се зове. Каже зове се Никола Поповић. Нису имали тад снаге да је кажу било шта. Отишли су и вратили после неколико сати. То су страшне сцене, које су се дешавале и морам да нагласим ми који смо се вратили са разноразним повредама, како год, и без руку, ногу, вратили смо се. Ја сам сада отац четворо деце. Наша дужност је да причамо о оним који су дали своје животе за ову државу. Да их спомињемо. Да не дозволимо да ти хероји умру по други пут.

t.

 

Vojnici iz jedinice potporučnika Mišića

(Фото: Војници из јединице потпоручника Мишића, Фото: приватна архива)

До краја рата моја јединица није имала већих инцидената. Сви су се вратили кућама, после је јединица расформирана. И дан данас смо у контакту, а данас идемо да нашем брату и другу Николи у Новом Пазару одамо почаст.”

Битка на Кошарама

Напад на Кошаре је отпочео 9. априла 1999. године. Битка је трајала 67 дана. Здружене снаге ОВК, Војске Албаније и НАТО су напале јединице Војске Југославије. Животе је изгубио 108 војника, подофицира, официра, резервиста и добровољаца. Када је постало очигледно да копнена офанзива преко Кошара није могућа, крајем маја ОВК и НАТО су покушали другим путем да продру преко планине Паштрик. Исто нису успели.

 

Извор: Косово онлајн

Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије

 

 

 

Став