Покрет за одбрану Косова и Метохије

Правни оквир за Србе на КиМ по мери Приштине (трећи део): Каква их будућност чека?

Драгутин Ненезић је правник из Београда који више од десет година ради на Косову и Метохији. Током рада у адвокатури, саветовао је и заступао странке у приватизационим и имовинским споровима пред приштинским судовима, и временом се профилисао као експерт за питање имовине на Косову и Метохији, у ком својству је учествовао у различитим форумима и иницијативама. Тренутно ради као консултант у области инфраструктуре, енергетике и екологије, као и јавних политика.

Пише: Драгутн Ненезић

Чини се да се у српској јавности највише обрађују теме које тренутно фигурирају у контексту преговора Београда и Приштине (попут ЗСО и енергетике), или за које се очекује да ће се у тим преговорима решавати (попут имовине и статуса СПЦ). Тиме се потпуно занемарују друге теме које могу директно утицати на живот Срба на КиМ у будућности, колико год у овом тренутку деловале апстрактно и далеко. То је случај и са оним што би се савременом терминологијом могло назвати јавним политикама Приштине, које ће бити укратко анализиране у овом тексту.

 
1. Стратегија развоја до 2030. године

 

У Приштини је тренутно, под окриљем немачке развојне агенције, у току израда документа који носи назив „Национална развојна стратегија 2030“ (у даљем тексту: Стратегија). Полазне основе за Стратегију су објављене у септембру 2020. године, дакле за време Хотијеве владе – с тим да се не може искључити могућност да је тај документ урађен за време прве Куртијеве владе.

За израду Стратегије је одлуком приштинске владе из октобра 2020. године задужена привремена комисија за стратешко планирање при кабинету председника владе, као и припремни тим који чине представници приштинских институција, и чији рад координира канцеларија за стратешко планирање као стално тело при кабинету председника владе.

Према вестима са промотивног дешавања одржаног крајем октобра 2021. године, чини се да је ова институционална структура остала непромењена, а потврђено је да је друга Куртијева влада наставила рад на Стратегији.

Стратегија покушава да постави хијерархију докумената јавних политика, у којој би сама Стратегија била на врху, док би се испод ње налазио низ докумената нижег ранга, који се завршава планом рада владе. Такође, Стратегија дефинише четири кључна развојна приоритета – владавину права и добро управљање, одрживи економски раст, људски капитал и једнако друштво, као и чисту животну средину и одрживе ресурсе.

Ти приоритети се даље детаљније разрађују по секторима – од јавне управе и јавних финансија до социјалне заштите, здравства, образовања и науке. Уколико би се Стратегија примењивала (што често не бива случај са таквим документима), она би у наредних десетак година требало да усмерава приштинску политику у областима које покрива, а самим тим и да утиче на садржај прописа који ће бити донети.

Што се тиче Срба на КиМ, Стратегија их изричито не препознаје, с обзиром на то да је темељно очишћена од било каквих етничких предзнака. Уколико са задржимо на темама имовине и положаја СПЦ, као и статусом Срба на КиМ уопште, тумачењем општих категорија и још општијих места на страни 7, чини се да се Стратегијом Србима намењује тек следеће:

  • Да им буде омогућен једнак приступ услугама централних и локалних институција, као и једнак приступ правди;

  • Да буду „безбедна мањина“; и

  • Да буду део „културног диверзитета и културног наслеђа“.

Са процедуралне стране, чини се да се Стратегија израђује скоро без учешћа Срба. Одлука којом је формиран припремни тим не именује чланове именом и презименом, већ само наводи институције које ће делегирати своје представнике. Међу њима се налази министарство надлежно за повратак (које традиционално води Србин), чији представници треба да се баве приоритетима везаним за људски капитал и одрживи економски раст.

Људским капиталом треба да се бави и представник савета за културно наслеђе, који би очигледно требало да наступа у име верских заједница, укључујући ту и СПЦ. Општине, као трећи релевантан српски фактор на приштинској политичкој сцени, такође не учествују директно, већ преко асоцијације општина. Коначно, на Интернету је немогуће наћи било какав траг о консултацијама са Србима у било ком виду.

 
2. Програм приштинске владе до 2025. године

 

На супротном крају хијерархије докумената јавних политика, друга Куртијева влада је у мају 2021. године усвојила свој програм до 2025. године (у даљем тексту: Програм), који је, што се Срба тиче, знатно експлицитнији.

Програм дефинише два кључна приоритета ове владе – управљање пандемијом и економски опоравак – те онда разрађује циљеве у 18 тематских области. Програм прави разлику између Срба на КиМ и Републике Србије, тако да Србе на КиМ посматра у склопу сваке тематске области као пасивног субјекта, док је Републици Србији посвећена посебна тематска област.

Тако, за Србе на КиМ Програм (не) предвиђа следеће (опет посматрано у контексту тема имовине и положаја СПЦ, као и статуса Срба на КиМ уопште), а што је све прошло врло незапажено у јавности:

  • Гашење приштинске агенције за приватизацију и њену трансформацију у агенцију под контролом владе (одељак 1.2);

Гашење агенције за приватизацију је посебно битно с обзиром на велики број приватизационих спорова који се тичу Срба на КиМ, који се тренутно воде против одлука те, формално независне, агенције, а пред посебном комором приштинског врховног суда. Трансформација у агенцију под контролом приштинске владе заправо значи да ће сва спорна имовина бити национализована, као што је то већ учињено са РМХК Трепча.
  • Моноетнички повратак расељених (Албанаца у Косовску Митровицу), у одељку 2.6; и

  • Регулисање и промоцију културног наслеђа без етничког предзнака (одељак 2.16.2).

Још је занимљивије шта Програм предвиђа за Републику Србију, а што је у јавности прошло делимично запажено због Куртијевих изјава:

  • Тужбу за геноцид пред Међународним судом правде, као и захтев за репарацијама (одељак 2.2.3); и

  • Међусобно признање и „коначну нормализацију“ (одељак 2.17.9).

Према медијским извештајима, представник Срба у приштинској влади је био уздржан приликом усвајања Програма.

 
3. Закључак

 

Ова два стратешка документ морају бити посматрана заједно како би се у потпуности разоткрила природа и намере актуелне приштинске владе, али, шире посматрано, и приштинског правног и политичког система уопште.

Са једне стране, уз техничку подршку западних фактора, доносе се технички солидно урађени документи – ово је случај како са документима јавних политика, тако и са појединим прописима. Вредносно, ти документи су увек на позицијама либерализма – секуларизовани и анационални. Међутим, када приштинске власти делују без те техничке подршке, оне доносе отворено дискриминаторне документе – и то је такође случај и са документима јавних политика, и са прописима. Тада се вредносно прелази са либерализма на нешто што се опасно приближава супротном крају политичког спектра.

Посматрано заједно, према споља се онда Приштина може, у маниру свог актуелног лидера – псеудоинтелектуалца, представити као јако савремена, скоро постмодерна либерална демократија, док је према унутра – прецизније према Србима на КиМ – она на тренутке и отворено антисрпска. У таквом кључу се онда непогрешиво могу тумачити сви потези Приштине који изгледају противречно, нелогично и томе слично.

Природно је у вези са овим бизарним феноменом поставити питања како Србима на КиМ, тако и Београду. За Србе на КиМ, питање је да ли желе да живе у систему који је темељно посвећен њиховом негирању на сваки могући начин, који им уместо поштовања њихових права намеће санкције и асимилацију, и који одузима њихову имовину и намеће терет геноцидног народа уз захтев за репарацијама.

За Београд, питање је не само да ли је свестан чему воде преговори са Приштином, већ и како он приступа питању КиМ невезано од односа са Приштином. Примера ради, да се задржим на нивоу докумената јавне политике, Република Србија још није усвојила свој план развоја у складу са Законом о планском систему („Службени гласник Републике Србије“, бр. 30/2018), па остаје да се види како ће тамо третирати КиМ, посебно имајући у виду став ЕУ да у процесу приступања, Србија мора да води рачуна о томе да територијално важење њеног законодавства није у супротности са поступком тзв. свеобухватне нормализације (тачка 38. Опште позиције ЕУ о приступним преговорима са Републиком Србијом из 2014. године).

Уколико план развоја Републике Србије не буде укључивао и КиМ, Срби на КиМ ће бити јединствен пример на свету по томе што их ниједна од јурисдикција која формално претендује да буду њени грађани заправо не жели. Уколико пак КиМ буде нашла место у плану развоја Републике Србије, спровођење тог плана, као и његово усклађивање са оним што је договорено у Бриселу, биће прави изазов, а начин на који ће Београд том изазову одговорити ће бити мерило његове истинске заинтересованости за Србе на КиМ.

 (КоССев, 29. 11. 2021)

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print