Радну недељу за нама је окончала вест да Приштина није успела да се избори да буде представљена у ЦЕФТА-у без посредства УНМИК-а, а започела вешћу о састанку у оквиру иницијативе „Отворени Балкан“ у Тирани. Који дан раније, приштински министар саобраћаја је промовисао пројекат пруге између Драча и Приштине стојећи испред слике нечега што изгледа као тзв. „Велика Албанија“.
Дакле, у овом тренутку су у току најмање три интегративна процеса који директно утичу на Србе на КиМ, али се, као и у другим областима, њихова суштина губи у сензационалистичким насловима, најавама и саопштењима. Овај текст је стога један покушај да се одреди место Срба са КиМ у овим интегративним процесима, као и да се процени утицај тих процеса на њих, у мери у којој је то могуће у оквирима једног оваквог текста.
-
Регионалне интеграције
ЦЕФТА је најстарији интегративни процес у региону – реч је централноевропском споразуму о слободној трговини (енг. Централ Еуропеан Фрее Траде Агреемент), чије су потписнице тренутно (абецедним редом): Албанија, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Молдавија, Северна Македонија и Србија, као и УНМИК који заступа Приштину.
ЦЕФТА је закључен 2006. године са циљем да, између осталог, поспеши либерализацију трговине између потписница, као и да елиминише трговинске баријере, односно да олакша прекогранични промет роба и услуга између потписница.
Релативно новији регионални интегративни процес је ЦРМ (енг. Цоммон Регионал Маркет тј. заједничко регионално тржиште). Ради се о иницијативи која је проистекла 2020. године из берлинског процеса – институционализоване сарадње ЕУ и шест јурисдикција тзв. Западног Балкана – а која има за циљ да, између осталог, омогући четири европске слободе (слободно кретање добара, услуга, капитала и људи) на Западном Балкану.
У односу на ЦЕФТА, ЦРМ је донекле шире у погледу садржине, али је територијално ужи, јер у њему не учествује Молдавија. Свакако, ЦРМ се у великој мери наслања на ЦЕФТА, али још увек нема чврст правни оквир, већ се заснива на акционом плану усвојеном на једном од самита берлинског процеса.
Последњи у низу регионалних интегративних процеса је тзв. иницијатива „Отворени Балкан“ (енг. Опен Балкан). Реч је о иницијативи у којој тренутно учествују Албанија, Северна Македонија и Србија, и која после низа заједничких изјава, декларација и сл. председника ове три државе тек почиње да добија јаснију садржину – ради се о стварању јединственог тржишта, с тим да је тренутно фокус на олакшавању трговине, сарадњи у области инспекцијског надзора и слободном приступу тржишту рада – али још увек без чврстог правног оквира.
У односу на ЦЕФТА и ЦРМ, делује да „Отворени Балкан“ појачава ниво интеграције, јер има за циљ да у области трговине у потпуности укине граничне контроле, те да у потпуности отвори тржиште рада на целом свом простору за држављане сваке од учесница.
-
Албанска интеграција
Паралелно са регионалним интегративним процесима, одвија се процес албанске интеграције, заснован на низу споразума Тиране и Приштине. У последњој итерацији овог процеса, Тирана и Приштина су се, између осталог, обавезали да у потпуности укину граничне контроле, олакшају узајамно добијање боравишних и радних дозвола, као и да обострано признају дипломе, професионалне квалификације и доприносе за социјално осигурање.
За разлику од регионалних интегративних процеса, који се (са изузетком ЦЕФТА, који је мултилатерални споразум) заснивају на политичким иницијативама и актима, албанска интеграција је заснована на билатералним споразумима, уз заједничку институционалну структуру којом тренутно председава један од виђенијих активиста приштинског покрета „Самоопредељење“ из Албаније.
Садржински, она не одступа превише од регионалних иницијатива – заправо се може рећи да она појачава ниво интеграције између учесница у истој или већој мери у којој то чини „Отворени Балкан“ у односу на ЦЕФТА и ЦРМ.
Наравно, не треба испустити из вида да су Тирана и Приштина већ у великој мери интегрисани у другим областима – писао сам на овом месту недавно о енергетици, а сада вреди поменути и спољну политику, коју заједнички воде од 2016. године – тако да је потпуна трговинска и интеграција тржишта рада логичан наредни корак.
-
Положај Срба на КиМ у регионалним и албанским интеграцијама
У погледу ЦЕФТА, није претерано рећи да га тренутне приштинске власти не воле. Свакако, оне захтевају његову замену нечим што називају СЕФТА („Соутх Еаст Еуропеан Фрее Траде Агреемент“), чија је суштина (поред козметичке промене назива) у томе да се Приштина појављује самостално, односно без посредовања УНМИК. Најновији неуспех у томе ће по свему судећи имати последицу потпуну маргинализацију ЦЕФТА од стране Приштине.
Из угла Београда, ЦЕФТА се подржава само начелно, услед тога што је реч о једном од ретких преосталих међународних форума у којем и даље фигурира УНМИК уместо Приштине. Суштински, Београд никада није у потпуности користио механизме које има на располагању посредством ЦЕФТА како би санкционисао бројна кршења тог споразума од стране Приштине последњих година, попут национализације РМХК Трепча, увођења тзв. „такси“ и „реципроцитета“ итд.
Занимљиво је да је приштински премијер испоставио списак од 11 захтева Београду који готово у потпуности одговара ономе што омогућавају ЦЕФТА (којег Приштина редовно крши), ЦРМ (које Приштина номинално подржава) и „Отворени Балкан“ (којег Приштина резолутно одбија). Рационалан посматрач не може а да се не запита шта је прави циљ таквог поступања – сигурно је само да у његовој основи не постоји никаква добра вера.
И док Приштина номинално подржава ЦРМ, већ је постало опште место да резолутно одбија „Отворени Балкан“.
У том смислу, регионалне интеграције имају готово занемарљив значај за Србе с КиМ. ЦЕФТА ће бити маргинализован, ЦРМ је још на нивоу акционог плана, а Приштина не подржава „Отворени Балкан“.
Додатно, једини начин да Србин/Српкиња са КиМ искористи погодности које ће у неком будућем периоду бити плод „Отвореног Балкана“ је да се пресели са КиМ у Централну Србију (што подразумева и добијање пасоша који није издала Координациона управа, са свим што уз то иде), или да у Централној Србији оснује привредно друштво које планира да послује у Албанији или Северној Македонији.
С друге стране, Срби са КиМ могу да уживају све погодности албанске интеграције уколико имају приштински пасош, али само на простору Албаније.
-
Закључак
Чини се да је тема интеграција још једна која показује сву дубину правног безнађа које је снашло Србе на КиМ. У држави коју сматрају својом, они су грађани другог реда, те ће, уколико оду са КиМ, или уколико се потпуно „интегришу“ у приштински систем, имати већа права.
Они су у политици Србије изостављени и самим тим и запостављени, те услед бриселског не могу у пуној мери уживати у берлинском процесу. Такав положај има разарајуће последице – последњи пример је новембарска забрана Приштине за улазак на КиМ за све који нису вакцинисани, која ће, уколико се одржи на снази, трајно онемогућити кретање између Централне Србије и КиМ, и одсећи КиМ од свих регионалних интегративних процеса.
Ова тема такође показује све размере инертност Београда, који пропагира регионалне интеграције само номинално, односно без пуног коришћења свих могућности које му оне нуде за заштиту права Срба на КиМ (када је реч о ЦЕФТА), односно без узимања у обзир положаја Срба са КиМ (када је реч о „Отвореном Балкану“, где нисам успео да нађем јавно доступан податак да ли укључује држављане Републике Србије са КиМ).
Такође, она показује колико је садашњи третман Приштине од стране Београда у кључу бриселског процеса штетан по интересе Срба са КиМ, и, у крајњој линији, по њихову егзистенцију. Примера ради, колико је мени познато, о колективној забрани уласка на КиМ се још увек нико из Београда није огласио, иако се редовно оглашавају када улазак на КиМ буде забрањен неком појединцу.
Коначно, ова тема показује сву величину албанских амбиција, као и утилитаризам албанске политике, с обзиром на то да од свих побројаних интегративних процеса (како регионалних, тако и албанског) највећу корист апсолутно имају Албанци. Та ће корист бити још већа уколико се испостави да је могућ ефекат тзв. дијагоналне кумулације – да брисање граница између Тиране и Приштине има за последицу да свако са приштинским пасошем ужива све бенефите „Отвореног Балкана“ (за разлику од пасоша које је издала Координациона управа).
Уколико Београд не испуни инфамозних 11 захтева Приштине, Приштина ће кроз ову дијагоналну кумулацију ипак добити испуњење тих захтева, и то на мала врата „Отвореног Балкана“, којег Београд свесрдно пропагира. У том смислу је занимљиво да је према актуелним истраживањима у Албанији подршка „Отвореном Балкану“ мало мања од подршке уједињењу Тиране и Приштине.
Велика Албанија није баук, она постаје стварност – а томе доприносе како бриселски процес, тако и „Отворени Балкан“, као два стратешка опредељења Београда. Стога се и сасвим оправдано може говорити о албанским интеграцијама, пре него регионалним.
