Пише: Драгутин Ненезић
Последњих недеља се са различитих страна све више чују предлози да Приштина приступи НАТО и ЕУ, као вид западнобалканске реакције на братоубилачки рат у Украјини. Читаоци овог портала су без сумње упознати са овим предлозима (као и са онима који су им претходили), па се не бих на њима дуже задржавао, већ бих можда само скренуо пажњу на помало незапажен предлог да Приштина замени Русију у Савету Европе, који је изнела Виола фон Крамон. Међутим, желео бих да дам свој допринос сагледавању услова за приступ Приштине свим овим организацијама, као и да покушам да проценим даљи след догађаја с тим у вези, колико год то било незахвално.
НАТО
Услови и поступак приступања НАТО су регулисани чланом 10. Северноатлантског споразума:
Потписнице могу, једногласно, позвати било коју другу европску државу, која је у могућности да спроводи начела овог Споразума и доприноси безбедности Северног Атлантика, да приступи овом Споразуму. Свака тако позвана држава може постати потписница Споразума депоновањем свог инструмента о приступању код Владе САД. Влада САД ће обавестити сваку од потписница о депоновању сваког таквог инструмента о приступању.
Дакле, потребно је да се, између осталог, ради о европској држави која се једногласно позива од стране других потписница, међу којима, подсећања ради, једнострано проглашену независност Приштине не признају Грчка, Румунија, Словачка и Шпанија.
ЕУ
Пре свега, процес приступања Приштине је најмање од 2008. године одвојен од тог процеса за Београд, с тим да за разлику од Београда, Приштина још увек нема статус кандидата. У том смислу, није питање да ли ће Приштина приступити ЕУ, већ када ће бити примљена.
Даље, услови и поступак приступања ЕУ су регулисани чланом 49. Споразума о ЕУ:
Свака европска држава која поштује вредности из члана 2. и која се обавезује да их спроводи, може поднети захтев за чланство у Унији. О том се захтеву обавештавају Европски парламент и национални парламенти. Држава подноситељка захтева свој захтев упућује Савету, које одлучује једногласно након саветовања с Комисијом и након добијене сагласности Европског парламента, који одлучује већином својих чланова. Узимају се у обзир услови прихватљивости које је договорио Европски савет.
Дакле, и овде је потребно да се, између осталог, ради о европској држави, о чијем захтеву једногласно одлучује Европски савет. Подсећам, Европски савет чине представници држава чланица ЕУ, од којих једнострано проглашену независност Приштине не признају Грчка, Кипар, Румунија, Словачка и Шпанија.
Савет Европе
Услови и поступак за приступање Савету Европе су регулисани чланом 4. Статута Савета Европе:
Свака европска држава која се сматра способном и спремном да се придржава одредаба члана 3. може бити позвана од стране Комитета министара да постане чланица Савета Европе. Свака тако позвана држава постаје члан чим у своје име депонује код Генералног секретара инструмент о приступању овом статуту.
Овде је ситуација скоро па идентична ситуацијама које се тичу НАТО и ЕУ – и овде је, између осталог, потребно да се ради о европској држави, којој позив долази од стране Комитета министара, који чине представници држава чланица, и који би о овом питању требало да одлучи једногласно. Оно где се ситуације разликују је чланство, пошто се у Савету Европе налази већи број држава које нису признале једнострано проглашену независност Приштине: Јерменија, Босна и Херцеговина, Кипар, Грузија, Грчка, Молдавија, Словачка, Шпанија и Украјина, наравно не рачунајући ту Русију.
Питање државности Приштине
Из наведеног је јасно да за чланство у овим организацијама постоје две групе услова –услови који се тичу привржености одређеним вредностима садржаним у конститутивним документима тих организација, као и услови који се тичу државности.
Овде не бих улазио у „вредносне“ услове за чланство Приштине у овим организацијама, из разлога што су то врло субјективне категорије, чије оцењивање је веома флексибилно у зависности од тога какви су политички интереси државе која их оцењује. Примера ради, мислим да се са становишта заштите права српског народа могу изнети значајне примедбе у вези са тим да ли Приштина поштује вредности из члана 2. Споразума о ЕУ:
Унија се темељи на вредностима поштовања људског достојанства, слободе, демократије, једнакости, владавине права и поштовања људских права, укључујући и права припадника мањина. Те су вредности заједничке државама чланицама у друштву у којем превладавају плурализам, недискриминација, толеранција, правда, солидарност и једнакост жена и мушкараца;
али исто тако мислим да то неће представљати став држава чланица ЕУ уколико им политички диктат налаже да гласају за пријем Приштине (а такође, те државе не брину о заштити права српског народа).
Стога, дебата око чланства Приштине у овим организацијама фокус има пре свега на услову државности, и то није спорно чак ни приштинским ауторима. Уобичајено становиште би било да се не може говорити о државности Приштине док не дође до признања њене једнострано проглашене независности од стране 4, 5 или 9 држава које то још нису учиниле. На тој линији је и став званичног Београда.
Међутим, моје мишљење је да у постојећим околностима, постоји опасност да се нађе ослонац у теоријама међународног јавног права које не захтевају признање као услов за државност. Примера ради, услед опасности коју Русија може, према суду Запада, представљати за (западноцентрични) међународни поредак, поједине државе могу закључити да пријем Приштине у неку међународну организацију ојачава тај поредак, па гласати за тако нешто упркос томе што није дошло до признања једнострано проглашене независности (уз нпр. стављање одређене резерве). То свакако не би био први пут да се принципи међународног права тумаче у складу са политичким интересима. И актуелна дешавања показују у којој мери је међународно право изгубило значај у међународним односима, као и у којој мери се тренутно своди на фасаду којом се прикривају интереси чисте силе. Уколико више ништа чврсто не важи, ништа не би требало ни превише да нас чуди. То што се Београд још увек – макар номинално – везује за међународно право не значи баш ништа уколико то не прати адекватна сила, коју по свему судећи Београд нема или не жели да је употреби.
У том кључу треба посматрати и домете реакције Београда на евентуални пријем Приштине у ове организације. Званични Београд најављује тзв. „отпризнавање“ уколико дође до додатних признања, али то тешко да може зауставити пријем Приштине, поготово ако се значај самог признања релативизује.
Уместо закључка
Овде бих покушао да предвидим које су шансе да Приштина уђе у ове међународне организације, имајући у виду не само схватање њене државности које сам обрадио у тексту, већ и шири политички и безбедносни контекст братоубилачког рата у Украјини.
Мислим да пријем Приштине у НАТО тренутно није приоритет те организације. НАТО је ионако војно присутан на КиМ, те су КиМ са свих страна ван тзв. административне линије окружени НАТО чланицама, па мислим да ово заправо није ни тема, осим када су у питању апели политичара.
Приштина тек треба да добије статуса кандидата за чланство ЕУ, а томе претходи визна либерализација. То је редовни ток приступања ЕУ, и мислим да ће се ЕУ држати тог тока. Међутим, не видим могућност да се сам поступак приступања убрза ван тог редовног тока, а на тој линији су и изјаве званичника које се ових дана могу чути. Како сам већ писао, мислим да ће се „украјински ефекат“ када је у питању ЕУ тицати пре свега њеног већег залагања у бриселском процесу за решења која су у интересу Приштине.
Бојим се да постоји реална могућност да Приштина замени Русију у Савету Европе, с обзиром на то да је једно место упражњено, а одсуство Русије може значајно утицати на одлучивање држава које не признају једнострано проглашену независност Приштине. Ово се понегде антиципира још од 2018. године, имајући у виду ситуацију са чланством Русије од 2014. године. У таквој ситуацији, евентуалне користи од пријема Приштине у Савет Европе (с обзиром на велики број имовинских спорова који се онда напокон могу изнети пред – претпостављено неутрални – Европски суд за људска права, за шта се надам да је Београд спреман) су прилично занемарљиве, иако представљају закаснело задовољење правде.
Пријем Приштине у Савет Европе би додатно осоколио, како Приштину, тако и њене међународне покровитеље, за нове кандидатуре за чланство у другим међународним организацијама, почевши од оних у које је Приштина већ неуспешно покушала да уђе (попут Интерпола и УНЕСЦО). Могуће је да ће промена статуса Русије у тим организацијама имати исти ефекат као и на чланство у Савету Европе. То би били крупни кораци за приштинску државност, који би додатно погоршали положај Београда у ионако тешким међународним околностима.
Већ постојећа неопходност ревидирања косовске политике ће тада постати неминовност у циљу опстанка Србије као државе која сматра КиМ својим делом. У супротном, заокруживање приштинске државности ће постати извесност, и без признања Београда.
