Пише: Драгутин Ненезић
Када сам први пут написао текст за овај портал, планирао сам само три текста – то се завршило са неких десетак текстова, од којих је укупно шест (закључно са овим текстом о попису) посвећено правном оквиру. Добронамерни коментари старијих, искуснијих и паметнијих пријатеља и читалаца су ме навели да после тих шест текстова урадим њихову рекапитулацију, те да, с обзиром да у претходним текстовима стално пишем о потреби за „новом косовском политиком“ Београда, у оквиру те рекапитулације предложим елементе једне такве политике. Због тога се овом приликом заједно објављују шести текст у серијалу о правном оквиру, као и рекапитулација/предлози за нову косовску политику.
Попис
У Приштини се у скупштинској процедури тренутно налази нацрт закона о попису, који би требало да се одржи у 2022. години. Овај попис је занимљив из више разлога:
– Претходни попис који је рађен под окриљем Приштине се није спроводио у четири општине Северног Косова услед бојкота, а упитно је и колико је Срба пописано на југу, док се пописи под окриљем Београда не спроводе на територији КиМ-а. Дакле, не постоје званични подаци ни о томе колико људи живи на целокупној територији Косова и Метохије, нити о томе колико Срба живи на Косову и Метохији после 1999. године (иако о овоме постоје доста утемељене процене пре свега ОЕБС-а, које нису јавне, али које приштинске власти прихватају кад им то одговара);
– Шире гледано, он је само један од пописа који треба да дају целовиту демографску слику региона – попис у Северној Македонији је спроведен прошле године после скоро двадесет година (и интересантно је да се његови резултати још не објављују чак ни незванично), док ће се попис у Црној Гори спровести вероватно ове године. Целовита демографска слика региона је нужан предуслов за решавање свих отворених националних питања – пре свега српског и албанског;
– Историјски, на територији Косова и Метохије је последњи ваљан попис по свему судећи спроведен далеке 1961. године. Сви потоњи пописи се могу сматрати мањкавим, сваки из својих разлога, што отвара широк простор за мистификације којима су склоне апсолутно све стране;
– Коначно, резултати овог пописа могу значајно утицати на промену начина на који се о Косову и Метохији прича у нашој јавности, како стручној, тако и општој.
О значају пописа за Србе на Косову и Метохији је релативно скоро писано на овом порталу, па не бих поново износио цифре о којима је тамо било речи (уз ограду да се ни резултати пописа из 1981. и 1971. године по свему судећи не могу сматрати веродостојним, као и по питању броја расељених лица). У овом тексту бих скренуо пажњу на последњи побројани разлог, као и на проблем броја расељених лица.
Београдски политичари, као и они који би то желели да буду, често причају о демографији на Косову и Метохији без икаквог упоришта у стварности – па се тако број Албанаца често повећава преко званичних 1.6 милиона из 2011. године, док се број Срба, с обзиром да никада није званично потврђен ни са једне стране, може обликовати по потреби. Одатле проистичу и приче о томе колико би Албанци имали посланика у скупштини неке државе која би теоретски „реинтегрисала“ Косово и Метохију.
Ситуација је још гора у делу јавности који претендује да буде стручан, управо због тога што се под маском стручности често пласирају нетачне информације. Тако се на једном од скупова које је САНУ организовала поводом Косова и Метохије (а који завређују један посебан критички текст) могло чути да Срба на Косову и Метохији има онолико колико је Приштина избројала 2011. године, без узимања у обзир чињенице бојкота од стране Срба на Северном Косову, и то је некритички објављено у медијима који су блиски званичном Београду. С друге стране, на истом скупу је потпуковник др. Јован Кршић изнео веома занимљиву процену реалног броја Албанаца на основу низа јавно доступних статистичких података, која је прошла потпуно незапажено у широј јавности (презентација у поседу аутора).
Ситуација је свакако најгора када је у питању број интерно расељених/прогнаних лица. Последњи званични подаци о томе су, по мом знању, из 2000. године, како међународни (УНХЦР), тако и домаћи (Комесаријат за избеглице и миграције), и крећу се око бројке од двеста хиљада лица, али то не спречава разне ауторе да тај број вишеструко умањују, што се опет некритички цитира. Нажалост, овај проблем се не може решити приштинским пописом, јер се он неће спроводити на територији тзв. уже Србије, а питање да ли се може решити и пописом који ће спроводити Београд, поготово имајући у виду да је од 2000. године људи много људи умрло или емигрирало, те да су стасале неколике генерације рођене у изгнанству.
Уколико заиста дође до напуштања приштинских институција од стране Срба, како се најављује по ко зна који пут, моја претпоставка је да ће се то одразити и на попис. Буде ли то случај, а под другом претпоставком да се од стране Београда неће спровести „алтернативни“ попис (који би, идеално, укључивао и интерно расељена/прогнана лица), Срби са Косова и Метохије, како у изгнанству, тако и они који су успели да то избегну, ће и у погледу свог статистичког статуса бити на ничијој земљи.
Предлози за нову косовску политику
Од новембра 2021. године сам у овом серијалу објавио укупно 6 текстова: о неким темама које су још отворене у оквиру бриселског процеса (ЗСО и енергетика), о приступању Приштине регионалним иницијативама и међународним организацијама (Отворени Балкан, НАТО, ЕУ и Савет Европе)као и о неким стратешким питањима (стратегија развоја до 2030. године и попис 2022. године – види горе). У сваком од њих, као и у другим текстовима које сам писао за овај портал, сам се залагао за измену актуелне косовске политике Београда, а у овом тексту бих рекапитулирао ових шест, и изложио на једном месту предлоге за ту нову косовску политику.
Прво, нова косовска политика мора да разреши суштински проблем актуелне косовске политике – балансирање између два приступа, од којих се један ослања на Резолуцију 1244 Савета безбедности УН, а други на бриселски процес. Мислим да је време показало да овакво балансирање није одрживо у светлу братоубилачког рата у Украјини, чији је ефекат да се, кроз подршку ЕУ, јача деструктивност политике Аљбина Куртија. Немогуће је да се настави политика у којој се подржава суверенитет и територијални интегритет Украјине, јер су и суверенитет и територијални интегритет Републике Србије, као правне следбенице СР Југославије, загарантовани Резолуцијом 1244, угрожени, а да се истовремено тај суверенитет и територијални интегритет круни услед активног учешћа у бриселском процесу – сликовито, носиоци актуелне политике једном руком полако секу грану за коју се другом руком грчевито држе. Стога није ни чудо да се таква политика мора завршити неким видом признања Приштине или озваничења губљења суверенитета над Косовом и Метохијом, и зато је и потребно да се мења.
Кључно за дефинисање нове косовске политике због тога јесте какве ће бити последице братоубилачког рата у Украјини по однос Србије и ЕУ. Обустављање процеса приступања ЕУ би ефективно обуставило и бриселски процес. Уколико до тога пак не дође, наставак бриселског процеса ће довести до горе описаних последица, па је тај процес потребно или напустити, или мењати, и то, између осталог, у погледу следећег:
– Одустајање од ЗСО и редефинисање положаја Срба на Косову и Метохији како би им се обезбедила територијална и/или персонална аутономија у духу консоцијативне демократије; и
– Редефинисање енергетског договора у мери у којој је то могуће, као и формулисање механизама сарадње на пољу енергетике, који могу бити условљени спровођењем постојећег договора од стране Приштине.
Напуштање бриселског процеса по мени није ни тако компликована ни тако катастрофална опција каквом се понегде у јавности представља. Не спадам у оне који тзв. Бриселски споразум анализирају полазећи од одредби Бечке конвенције о уговорном праву, па стога мислим да је за његово напуштање довољна једнострана изјава Београда. Последице тога би биле двојаке, с обзиром на хибридну природу тог документа – с једне стране, то би могло бити санкционисано у процесу приступања Републике Србије ЕУ, будући да се у преговарачком поглављу 35 прати напредак у „нормализацији односа“ Београда и Приштине. С друге, потреба за другачијим организовањем Срба на Косову и Метохији ван бриселског оквира (а самим тим, и ван правног система Приштине), за шта упоредна пракса даје довољно примера који се могу искористити, би постала питање које се мора решити у року од неколико дана.
Друго, потребно је да се у београдској дипломатији формулише алтернатива политици заснованој на тзв. „отпризнавању“ једнострано проглашене независности Приштине, с обзиром да то постаје све мање битно. Приштина је већ приступила одређеном броју значајних међународних организација и институција (попут ММФ или Светске банке) независно од тога да ли њихове чланице признају њену једнострано проглашену независност. Поред тога, Београд и Приштина приступају ЕУ одвојеним колосецима, независно од тога што пет држава чланица ЕУ не признаје Приштину. Коначно, белодано је јасно да повлачење признања неће спречити Приштину да настави са покушајима да приступи Интерполу, УНЕСКО-у, НАТО-у и Савету Европе, а по свему судећи неће утицати ни на вероватноћу пријема у бар неке од ових организација, поготово имајући у виду ограничења која се као реакција политичког Запада на братоубилачки рат у Украјини намећу традиционалним савезницама Београда по овим питањима.
Стога, неопходно је да се, уместо форсирања броја повучених признања и претњи новим „отпризнавањима“ уколико дође до нових пријема Приштине, разраде мере за случај да до тих пријема ипак дође. Те мере би требало да дају одговоре барем на ова питања:
– како ће Београд заштитити интересе Срба на Косову и Метохији – односно како ће наступати у међународним организацијама којима Приштина успе да приступи -уколико не успе да заустави нове пријеме Приштине? и
– како ће се реаговати на случајеве где Приштина успе да ужива користи чланства у одређеним међународним организацијама или иницијативама без формалног приступања, односно преко трећих јурисдикција (што ће по свему судећи бити случај са „Отвореним Балканом“)?
Треће, питању Косова и Метохије у правном систему Републике Србије се не приступа системски. Никада није донет закон којим би се (целовито) уредила суштинска аутономија Косова и Метохије, који је предвиђен чланом 182. став 2. Устава Републике Србије, већ је косовска политика дефинисана разним скупштинским декларацијама и резолуцијама, одлукама владе и скупштине, закључцима владе итд. Из тога логично произилази да се у законима и стратешким документима ово питање различито регулише – нпр. тако што се изричито прописује да се поједини закони Републике Србије не примењују на територији Косова и Метохији, односно да се на тој територији посебно тумаче и прримењују, или једноставно тако што се Косово и Метохија уопште не препознају у законима или стратешким документима. У том смислу, нова косовска политика мора бити системски утемељена, почевши од доношења закона предвиђеног Уставом, закључно са позиционирањем Косова и Метохије у другим законима и стратешким документима Републике Србије на другачији начин него што је то сад случај. Као неке од мера које је потребно спровести се издвајају:
– Спровођење пописа који би у потпуности укључио Србе на Косову и Метохији, као и интерно расељена/прогнана лица (укључујући и оне који су умрли, као и њихове потомке и оне који су се одселили); и
– Укључивање Косова и Метохије у план развоја Републике Србије.
Иако сам настојао да о томе не пишем превише, овим темама је блиска и тема имовине. Ту је потребно да се спроведе (или ажурира и верификује) још један попис – имовине, како државне тако и приватне (укључујући ту и природна богатства и културну баштину), која је на Косову и Метохију уништена, препродата или отета, као и свих спорова у вези са том имовином.
Овим мерама би се, поред нове политике, омогућио и нови дискурс о Косову и Метохији. У нашој јавној сфери се о Косову и Метохији често може чути (грубо парафразирам) да су изгубљени и да тамо немамо ништа, затим се умањује број Срба а повећава број Албанаца, па се из тога изводи неки проценат Албанаца у скупштини с којима се не би знало шта радити уколико би дошло до реинтеграције, те се коначно ствара утисак да питање Косова и Метохије морамо што пре решити да се не би остављао терет будућим генерацијама. Овакви ставови су једноставно нетачни и неутемељени, могуће и злонамерни, а у сваком случају супротни општем осећању које је видљиво из истраживања јавности, али и платформи председничких кандидата у Републици Србији (које су, претпостављам, засноване на истраживањима ставова бирача). У том смислу, актуелни дискурс о Косову и Метохији је неприродан и наметнут, у истој мери у којој је то и актуелна косовска политика. И као што нашем друштву недостаје утемељена косовска политика, тако му недостаје и информисана расправа о Косову и Метохији. Уместо ње су у јавној сфери присутне разне симулације, док су тачни подаци често недоступни или у сенци фалсификата, мистификација и банализација, па се као резултат уместо логичних закључака намећу паушални промашаји, који остају на срамоту својим ауторима. Другим речима, значај Косова и Метохија за, ако ни за шта друго, а оно за политичку судбину српског народа, заслужује да се њима приступа са дужном пажњом која тренутно недостаје већини јавних наступа. Надам се да сам серијом чланака на овом порталу барем мало допринео промени у том правцу, заједно са другим уваженим ауторима који такође ту објављују своје текстове.
