Врло често слушамо да је нешто будућност Србије. Последње у низу онога што ће обезбедити просперитет и процват српске земље јесте „јадарит-литијум” и његово ископавање. Препоручује се пустошење ливада, шума, плодних ораница а све зарад будућности Србије и окружења…
Тешко је схватити да неко тако нешто може и да помисли а камоли да пропагира.
Остављање пустоши – пројектованим уништавањем флоре и фауне-природе, шума и гора и плодних њива и река и потока, језера и бунара, пијаће и здраве воде – заиста нема цену.
Свети Владика Николај говорећи о земљи каже:
„Зашто се више бринете о томе шта припада вама него о томе коме ви припадате? Реците ми чија сте ви својина. То би земља могла рећи онима, који се препиру око права и господарства над њом”.
Могао бих да се сложим да треба улагати у породицу, вишедетне породице. Улагати у средња и мала предузећа. Улагати у пољопривреду, сточарство и воћарство, и на такав начин се издићи у висине – као када смо били водећи у производњи воћа и поврћа, стоке, као један од значајних привредних фактора у свету.
ЗАТО САМ ПОНОСАН НА МОЈЕ ВАЉЕВО И ВАЉЕВЦЕ КАО И СВЕ ДРУГЕ ГРАДОВЕ И СЕЛА, КОЈИ СУ ДИГЛИ ГЛАС ПРОТИВ ИСКОПАВАЊА ЛИТИЈУМА!
Из искустава које смо могли да видимо и чујемо – о рударењу литијума у другим земљама, континентима – литијум као да има задатак да ствара пустош у људским душама и људском окружењу. Од нормалних плодних ораница да прави јаловину, отпад и сметлиште, а од људи да прави избеглице са својих вековних родних груда и да их учини људима без дома и завичаја.
Ако знамо да се један добар део ископавања обавља у регионима са великим резервоарима здраве пијаће воде, неколико наших научника и академика у престижном научном часопису „Нејчер“, једном од најцитиранијих научних часописа на свету, износи научно истраживање да ископавања нису вредно ризика који прети да угрози животну средину и снабдевање пијаћом водом у Србији и окружењу.
„То би био први и једини случај у свету да рудник и постројење за прераду руде буду постављени усред плодног земљишта окруженог насељима и изнад највеће подземне резерве пијаће воде у западној Србији“, наводе аутори.
Литијума има много по Србији и српским земљама..
Почев од суманутог чина стварања Југославије итд. Па комунизма и Тита, све на штету Срба и православља..
Ал’ шта је са Стеваном Филиповићем?!
Стеван Филиповић је терорисао народ у ваљевском крају а онда уздигао руке у знак „отпора фашизму”.
Све је то пуцало по гробовима оних који су своју душу положили за Крст Часни и слободу златну.
СВЕ ЈЕ ТО ЛИТИЈУМ.
А зар чувена брана „Ровни” није литијум? Требало је само мало спустити ниво бране и не би било потребе за потапањем древног манастира Грачаница, који је тек нешто мало био археолошки обрађен. Брана Ровни прети да поквари све живе воде у ваљевском крају и шире. Све је то лепо било предочено од стручњака са Рударско-геолошког факултета, што у преводу указује на потенцијалну еколошку бомбу која стоји и прети над главама Ваљеваца.
Потапање цркве Светог Архангела Михаила (Ваљевске Грачанице) 2016. године (Извор: РТС)
Тужан сам увек био кад је видим, у тој води се никад не бих окупао ил‘ пецао…
И опет, много је литијума у нашој историји, а један од највећих литијумских рудника и загађивача јесте отимање и затирање српског имена на Косову и Метохији. То је покушај отуђења КиМ од Србије и српског идентитета. И у моменту док се ми бавимо литијумом, дешава се континуирани терор над Србима на КиМ, као и исељавање Срба због тортуре које спроводе тзв. косовске власти.
Кад бих сада отворио тему о затирању трагова (који се наравно не могу затрти до краја) и уништењу Патријаршијске и Градске библиотеке, приликом шестоаприлског бомбардовања Београда у Другом Великом рату, као и бомбардовање манастира Жиче и уништењу библиотеке од 50.000 књига – уз многе друге теме, литијумске – где би нам био крај?!
Сад су нам ти који су нам затирали наше српско име и правили вишеструке геноциде над нашим народом – од Сплита до Софије, од Скопља до Суботице, од Требиња до Темишвара, од Скадра и Драча до Котбуса и Лужичких Срба, од Далмације и Илирика и Македоније – такви су дошли да, оно што нам нису попалили и спржили у Великим ратовима 20. века и НАТО бомбардовању 1999, сад доврше и униште на лицу места: корење, изворе, ваздух, воду, земљу. Они који су побили хиљаде и хиљаде ђака на „брдовитом Балкану” сада нам доносе „еколошки просперитет“, а пошто су земљу и реке натопили српском крвљу сада желе и да их дефинитивно обоје у црвено. А то је знак пустоши и смрти.
Јер „Рио Тинто” (Rio Tinto – Rio Roja) и значи црвена река.
Црвена река (rio Tinto) у Шпанији (https://ourspain.ru/travelspain/blog12.html)
СРБИЈА ТО НИКАД НИЈЕ ДОЗВОЛИЛА, НЕЋЕ НИ САДА!!!
И опет, просто је несхватљиво да неко и помисли да у Србији, нашој мајци, уништава плодне шуме, њиве и ливаде, реке и језера, изворе и источнике.
И много, и још више од тога боли сазнање да је то наша власт, наши Срби. Нису то сада директно Швабе и њихово сателити. Нису то они који су обесно правили геноцид, без казне, на Дрини и Колубари, Сави и Морави, Дунаву и Тимоку, Вардару и Бистрици, Црном Дриму и Зети и још којекуде.
То су сад српске власти, које нам намећу „бољи живот” у опустелим њивама и пашњацима, и црвеној земљи и рекама.
И још, као и онда кад су опустошили српске општине на Косову и Метохији, најављују контрамитинг у Лозници! Шта сад желеле да опустоше? Србију, Републику Српску?!
А цео свет зна колико је „Рио Тинто” коштао живота у Папуа Новој Гвинеји – око 20 хиљада. И знају да су покренута најмање два грађанска рата а многи људи насилно протерани и расељени, као и из неких београдских општина, сећате се.
Да ли ће они који једва састављају крај с крајем – и који грчевито држе своју заслужену кору хлеба, стрепећи за своју будућност – бити натерани да дођу да подрже људе који желе да нас обоје у црвену земљу и црвене реке?! Они су од 2012. на уговорима и стално морају да доказују своју лојалност, плашећи се да не изгубе и оно мало што имају.
Ако се то деси, биће то један од најтужнијих маршева у новијој српској историји, да се подрже они који су све дали и предали на Косову и Метохији тзв. косовским властима илити „Косово репубљику”: од „Бриселског споразума“ преко „Француско-немачког плана и Охридског некролога о КиМ”, до предавања таблица, а сада дадоше и бензинске пумпе. Скоро су све дали и скоро све српско очистили са КиМ, њиховим застрашујуће лошим поступцима.
Волео бих да је све ово тактика и куповање времена „наших” власти. У супротном биће то историјски издајнички чин, где ћемо заиста моћи сви да станемо под „Тарабића шљиву”.
Надам се и Господу молим да тако неће бити.
Знам да се моје размишљање неће многима свидети, међутим, чули смо повике на свештенство и на архијереје. Некад је и ћутање и више од одговора. Црква је увек крварила. Први на удару су свештенство, монаштво и архијереји, увек били.
Тако је било кроз историју, а тако је и данас. Све је тако огољено и видљиво.
Некад је Црква мученички прогоњена, тј. врло често трпи и страда, а и камен би проговорио. Али Црква је у страдању трпељива. За Цркву је српски народ, православни, као и сваки човек, биће Божје. Зато Црква не звони на сва звона, јер Црква не треба да буде фактор раздора, већ објединитељ и стабилизатор.
Све што држава даје црквама је народно. Држава сама од себе не може ништа јер и држава и Црква су народ.
Час се ближи, сат увек откуцава, клатна звона се клате.
Од литијума до литија је мала словна разлика.
Јер то је једини начин да народ, мирним окупљањима и стављањем до знања да српска земља није за продају, искаже свој став!
Литија на Жабљаку, пред Божић 2020. године
А Црква је кроз историју била уз свој народ, јер је немогуће да без њега постоји.
Како је Христос глава Цркве – а ми служимо Светотројичном Богу, служимо Васкрслом Христу, тако ми уједно служећи Богу служимо и народу.
Наша свештеничка и народна хришћанска молитва је у свакодневној вертикали у служењу Богу и свакодневној хоризонтали у молитвеном скрбништву и служењу народу. У свему томе има трпљења, а често и мучеништва. Тако да је Црква спремна на страдање и страдала је кад год је страдао народ кроз историју.
Црква ће проговорити. Јер кад камен дође до циче и почне да пуца, Црква ће узвикнути и загрмети, као и Св. Цар Лазар на Косову пољу:
„Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и до вјека”!
Црква је народ и народ је црква.
Као таква, Црква нема избора до насушну потребу да састрадава са својим народом, стојећи уз народ, на славу Бога Живога.
Црква је чувар и носилац свега оног идентитетског, што чини наш народ, традиције, културе и духовности кроз историју.
На крају можемо исповедити, чувену крилатицу Светих Отаца:
„Све за Христа, Христа ни зашта!”
Отац Александар Саша Ђурђевић, Црква Св. Саве, Норт Порт, Флорида
