Покрет за одбрану Косова и Метохије

Радован Караџић: Чији је ово свет, шта причају врапци?

Фото: icty
Сад знам како је “на оном свету”. Све што си имао, имаш и даље, али си то морао да оставиш, можеш да волиш само издалека. Прописане месечне посете породице, на свега два сата, тешко су и замисливе, а камоли изводљиве. Велика Британија је од наше отаџбине много даље него што смо мислили, иако Резолуција Уједињених нација (70/175) налаже да се казне служе што је могуће ближе дому. Резолуција иза које је стала и Велика Британија, коју, иако је обавезна, не поштује и не примењује.
 

Многи невини Срби су расејани по националним затворима миле нам Европе, мада су они осуђеници Уједињених нација, дакле интернационални, и за њих би посебно морале да важе одредбе те резолуције УН. Ради њих је и донета.

Али, Британија је изгледа најмање интернационална у том погледу. Правила су строго њихова, домаћа. Нема ничега из моје културе, ни радија ни ТВ програма са Балкана, ни новина, па чак ни компјутера, без ког се не може бити писац. Чак ни радити на одбрани није могуће. А, на све то имам право. Услови у затворима су у том погледу средњовековни, јер је сваки технички напредак за мене заустављен пред капијом затвора. Једном речју, ово је нељудска искорењеност из сопствене културе и свођење човека на најмању могућу меру. Али, можда тако и треба – страдање невиних треба да буде потпуно. Овакву прилику да се обрукају пред светом и огреше пред Богом самозвани господари овога света нису пропустили, вероватно држећи се Достојевског: “Ако нема Бога, све је допуштено.”

Али, Достојевски је закључио да ипак има Бога, а они више никада неће и не могу бити невини. Права невиност се губи само једном. Када су приредили рат малим и братским народима, а посебно када су злоупотребили свако постигнуће цивилизације: медије, хуманитарне организације и на крају судове – ни сви они више никада у временима која долазе неће бити невини. Никада. И то знају најбољи људи међу њима, у њиховим нацијама, пишу о томе и дижу глас, али наше судбине ретко одређују најбољи и најпаметнији. Треба знати да би шира популација у тим земљама оспорила нељудске поступке својих влада, када масе не би биле у дубоком информационом мраку, заробљене лажима и тзв. политичком коректношћу, као рафинираним алатима тоталитаризма који су недостајали ранијим диктаторима. То је мала утеха, али велика чињеница и разлог да никад не замрзимо те народе којима смо толико пута били савезници.

Али, шта то говоре британски врапци?

“Каква Украјина сада, каква је то криза?”

“Зар с тим нисмо завршили кад смо завршили са Србима?”

“Јесмо ли изгубили српско пријатељство ни за шта?”

“Чији је ово свет?”

Питају врапци, јер не знају да су преседани учињени у рату против Срба неупотребљиви као адут, као доказ, као пример. На Србима су упозорили свет шта све хегемон може кад хоће и успоставили “природно стање” као закон џунгле, па јачи – тлачи. Треба се чувати онога који може све што хоће, а још више онога који хоће све што може. А то ли је дакле – не зна се чији је ово свет, ни ко је одговоран за његов опстанак и напредак! Они који су били уверени да је свет њихов (хегемони), нису знали да је свет својина свега живога. Садашњи хегемони одлучно газе путем претходних у тренутку њиховог силаска са трона – вуку цео свет у провалију рата, након кога ће организовати “мировни конгрес” и установити “нови светски поредак”, а који ће трајати, у најбољем случају, три до пет деценија. Затим ће све бити опет исто.

И ови хегемони ће учинити све исто, изгубити примат и одвући свет у рат који ће прво њих однети, установити нове хегемоне и све поново. Зар није било тако најмање у последња два века: Наполеонски ратови почетком 19. века, па Бечки конгрес 1815, затим ратови до краја 1870-их и Турска, Русија и Херцеговина, који су значили крај доминације Отоманске империје у овом делу Европе. Онда Берлински конгрес 1878. и устоличење новог хегемона Аустроугарске, која тај примат није могла задржати без новог рата за приступ Блиском истоку преко Србије и заједно са кохегемоном кајзеровом Немачком. Опет је страдао ратоборни хегемон и организован је Сен Жермен тј. Тријанон. У очајничком покушају повратка на престо, Хитлерова Немачка је једва без рата издржала две деценије, да би затим страдала у своме рату заједно са својим жртвама. Завршило се “конгресом оснивања Уједињених нација” и успостављањем новог, англосаксонског хегемона, не рачунајући деколонизацију и локалне ратове које су хегемони иницирали и водили током те четири и по деценије, укључујући разне кризе као, на пример, суецку и кубанску, која је слична садашњој кризи у Украјини.

Светски поредак је дотрајавао у знаку уздизања нових сила, тако да ће још теже бити да одговоримо врапцима чији је ово свет. Ни у Европи неће све земље прихватити да буду трећеразредне у стаду хегемона: Немачка и Француска имају и интересе и капацитете да воде своју политику, а ни Италија и Шпанија нису далеко. Да о Бразилу и Индији и не говоримо. Европска унија ће пре бити под одлучујућим утицајем Париза и Берлина него англосаксонског блока који се, свестан слабости, проширио на Аустралију.

Нека врапци чују предлог једног забринутог Србина да се овога пута организује “конгрес” пре тј. уместо рата и да се реуспоставе основе међународног права, да се инвентаришу све грешке и грехови, а компензују они грехови који су пострадали, са обавезом да западне владе објаве све ослобађајуће документе које су до сада ускратиле убијајући истину и правду.

Треба створити прилике да се спречи даља злоупотреба Уједињених нација и међународних механизама мира и сарадње. Тај забринути Србин би – после Беча и Берлина – радо предложио Београд за конгрес новог почетка света. Београд то добро зна, страдао је у сваком рату, а још је неутралан.

(Новости/Правда, 06. 03. 2022)