Малени Радош Јанковић (1) прва је српска беба из Ђураковца код Истока, а његови родитељи Сања и Душан вратили су се на дедовину и овде продужили своју лозу, пише Информер.
С једне стране кршеви Црне Горе, испред Исток и Пећ, метохијска пространства. У средини је село Ђураковац, које броји свега десетак становника.
Најмлађи међу њима је једногодишњи Радош Јанковић, који живи с родитељима Сањом (43) и Душаном (45) и бабом Станком (65). Радош је једина беба која је рођена у овом селу након 1999. године.
Он, када порасте, уколико се нешто не промени, неће имати другара у селу. Биће једини дечак, младић и младожења. Исте је судбине као и његов отац.
“И ја сам био једини дечак у селу, а моја супруга једина девојчица. Све док се Радош није родио били смо најмлађи мештани”, тихо је Душан прозборио.
У овом селу живе повратници, они који су пре две деценије протерани и чије су куће тада спаљене и порушене до темеља. Сравњене са земљом, оном црном, плодном, косметском. Сања је тада избегла са својом породицом у Трстеник, а у Ђураковцу оставила своју прву љубав, Душана.
Две деценије горела је у себи, желела је да се врати тамо где је рођена.
“Дошла сам и растрчала се нашим пољима. Гледала сам у оне рушевине, темеље комшијских кућа… Много је ту још туге, али сам знала да ме овога пута нико не може отерати са огњишта. А онда, онда сам опет срела Душана и љубав из детињства је оживела”, говори Сања за Информер.
Убрзо су Душан и Сања добили бебу. Радио се Радош, на радост целог Космета. Родио се чувар лозе. Мали Радош, сутра велики човек.
“Жао ми је што у нашем селу Радош нема другаре, нема с ким да се поигра. Ми и баба смо му и другови и другарице. Нажалост је тако, нема младих брачних парова. Верујем да се то ипак може променити, да ће људи почети да се враћају”, каже Сања.
Радош је весела беба и драгуљ непроцењиве вредности. У Ђураковцу одзвања једино његова граја.
“Желимо да останемо овде, то није празна прича, већ наша жеља и судбина. Хоћемо да наш Радош расте тамо где су му рођени прадедови, да слави славу и празнике тамо где су његови преци запалили прву свећу и освештали ову земљу”, говори Сања.
Васкрс Јанковићи дочекују у свом дому, тамо где се најлепше осећају. Радош по први пут у животу у рукама држи фарбана јаја. Радује им се…
“Нашој срећи нема краја. Доћи ће нам рођаци из другог села и понеки комшија да сви поделимо радост празника”, каже Душан.
Раном зором до спаљене цркве
Јанковићи сваког Васкрса обилазе згариште цркве коју су Албанци спалили и разнели у јуну 1999. године. Тамо дођу и други мештани Ђураковца. Размене јаја, понеки дар и евоцирају успомене.
“Много је успомена. Има и лепих и ружних. Нама је Радош, уз празнике и славу, једина радост коју имамо. Учимо га, иако је још беба, како треба прослављати и поштовати религију и обичаје. Тако су и нас наши родитељи учили”, каже Сања.
Помоћ Србије много значи
Душан је запослен у Дому здравља у Осојану где ради као помоћни радник. Сања је незапослена, брине о свом детету и кући.
“Држава Србија помаже, даје и шаком и капом. Да није те помоћи, још теже би било нашем народу овде. Проблем је у томе што многи ту помоћ злоупотребљавају. Није у реду да неко живи у централној Србији, овде је све распродао, а прима помоћ и плату од Србије као да овде борави. Верујте ми, једину сигурност имамо од председника Србије Александра Вучица и директора Канцеларије за КИМ Петра Петковића. Њима је искрено стало до српског народа на Косову и Метохији”, каже Сања.
Све уништено
Село Ђураковац је 1999. године било на мети албанских екстремиста. Некада највеће српско село у општини Исток, данас је сведено на десетак људи. Одмах након што су се српски војници повукли са Космета, албански сепаратисти, који дан касније, спалили су и минирали Цркву Светог Николе из 14. века и парохијски дом.
“Жалим што је та црква спаљена и минирана. Да је било среће па и свог Радоша ту да крстим. Обилазим то згариште и дан-данас, тамо сам и Радоша водио. Мали је он још, али треба да зна да је ту некада поносно постојала црква стара шест векова”, каже Душан, који је сину Радошу дао име по свом деди.
Мали Радош још не зна шта се у његовом селу догађало 1999. године, а знаће. Он ће носити истину у себи.
(Информер/Косово онлајн, 23. 04. 2022)
