Од пролећа 1989. до пролећа 1992. године, у конфузној драматургији југораспадања, као да је запечаћена судбина Србије и Срба са простора СФРЈ све до данас и ко зна до кад. Гранични датуми ове операције су 28. март 1989. кад су донесени амандмани на Устав Србије и 30. мај 1992. када је Савет безбедности Уједињених нација, Резолуцијом 757, усвојио санкције Србији и Црној Гори (СРЈ) са 13 гласова „за” уз два уздржана гласа (Кина и Зимбабве). Био је то ембарго без преседана у историји УН. Са све четири стране света, римске легије блокирале су галско село.
Кад се Србија, титоистичка подрепублика, извукла из формата „Ужаса” (уже Србије), силе Запада брзо су отвориле карте, дајући на знање да се дотадашња „стратегија обуздавања” (containment strategy) СССР-а, преноси и на Србију и Србе. Више гротескно него парадоксално, оперативну реализацију територијалног опсега српске државности политички Запад маркираће према инструкцијама Коминтерне односно закључцима 4. конгреса Комунистичке партије (КПЈ) у Дрездену. Суштински: Србија без Косова и Метохије.
„Њујорк тајмс”, у недељном броју од 6. августа 1989. дакле 38 дана после Газиместана, рађање „обуздавања” Србије пројектује радикално уназад: „Од оснивања Југославије 1918. обуздавање Србије да врши утицај у складу са својом бројношћу и историјском моћи, било је широко сматрано као кључ за одржавање националног (југословенског, оп. аут.) јединства.”
Био је то текст Хенрија Кама, специјалног извештача њујоршког листа из Београда, који је из несрпских извора сазнао да је „дошло до федералног консензуса око амандмана на српски Устав” односно „да су се друге републике сложиле”.
Игранка је почела током газиместанске прославе 600-годишњице Косовског боја.
Амбасадори земаља политичког Запада одбили су да дођу на Косово поље. Милошевић је узвратио, игноришући Ворена Цимермана, америчког амбасадора у Београду. Наводно, чак девет месеци Милошевић није примио Цимермана у званичну аудијенцију (С. Ђукић, Између славе и анатеме, 1994), а „Њујорк тајмс” у поменутом броју тврди да Цимерман „још није примљен код Милошевића” иако нови амерички амбасадор столује у Београду још од марта 1989. године.
Бизарна епизода санкција у најави била је заврзлама због (не)звоњења звона Богородичне цркве (Нотр Дам) у Паризу. Дописник „Зидојче цајтунга” (26. јуна 1989) Карл Бухала јавља из Београда како је историјска „чињеница” да су звона париске цркве славила победу српског оружја на Газиместану и да београдска штампа пише како ће се тај чин поновити „у среду, после подне, за време прославе на Косову пољу”.
Међутим, загребачки „Данас” после (4. јула 1989) извештава да је протопоп те католичке готичке катедрале приредио изненађење: „Много је узбуђења код јереја Слободана Радојчића, старешине храма Светог Саве у Паризу, изазвало писмо капелана Богородичне цркве господина Франсоа Жерара. Овим писмом одбијена је молба да се на Видовдан огласе звона Богородичне цркве, капелан је оценио да ће обележавање шест векова Косовског боја бити политичка, а не верска манифестација.”
Јуна те године, у месецу Видовданског јубилеја, тек други пут у дипломатској историји америчко-југословенских односа, Вашингтон је позвао Будимира Лончара, министра спољних послова СФРЈ, да дође на „размену мишљења” са Џејмсом Бекером, шефом Стејт департмента (СД).
Југоштампа преноси да је Лончар добио „одређена упозорења” односно да је „тема Косова третирана у контексту људских права”. Тог лета 1989. америчка интервенција због заштите „људских права” ишла је с Капитол хила (Конгреса) и покривала је, боље речено подржавала две најјаче и најофанзивније сепаратистичке аспирације, албанску и хрватску. С тим да су хрватске жеље персонификоване кроз Доброслава Парагу, политичког робијаша и националистичког студента блиског емигрантским, усташким круговима.
Лончареву екскурзију и Парагин случај анализирао је публициста Љубомир Кљакић (НИН, 19. августа 1989) дајући исцрпну хронологију наоко „скандалозних” говора, амандмана и резолуција у Конгресу САД, с обзиром на америчку званичну подршку југословенској влади (СИВ-у).
Четири дана пре Газиместана, у Представничком дому, конгресмен индикативног презимена, Џејмс Трафикант, одао је признање емигрантској публикацији „Албански орао” која криминализује Милошевића.
Првих дана јула усвојена је резолуција Конгреса у којој се СФРЈ оптужује због кршења људских права Албанаца на Косову, а на основу извештаја СД о људским правима за 1988. годину.
Три недеље после прославе косовског јубилеја усвојен је амандман којим се критикује „стање људских права” у Југославији. Амандман предлагача, сенатора Ларија Преслера усвојен је 21. јула у оба конгресна дома, без именовања „угрожених ентитета”, Албанаца, Хрвата, Словенаца и других „не-Срба”, како је речено у Преслеровом образложењу.
Само две недеље после, 4. августа, Сенат усваја резолуцију којом се „подржавају напори Доброслава Параге на снажењу људских права у Југославији”.
Да је Парага био промискуитетна колико и лажна застава види се по калеидоскопу његових заступника.
Јавно га је бранио загребачки кардинал Фрањо Кухарић („Ил Ђорнале”, 29. априла 1987), затим Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања и Одбор за заштиту уметничких слобода (оба из Београда) заједно са словеначком штампом (париски „Монд”, 6. маја 1987), као и немачки председник Рихард фон Вајцзекер који је Параги приредио аудијенцију и замало вернисаж („Тагесцајтунг”, 17. августа 1989).
Успут, Парага је креирао пионирске, стратешке испаде који ће, од „деведесетих” до данас, пропагандно и егзистенцијално, као оловни терет, поклопити било какав легитимитет српских интереса и хтења: паралелизовање Србије и СРЈ са Трећим Рајхом.
„Данас” (15. августа 1989)) пише како је емигрантски „Хрватски тједник” известио је да је Парага, на предавању у Чикагу назвао Милошевића „балканским фирером”, а да је за „Чикаго дефендер” изјавио како је у затвору доживио пакао који се може поредити „с оним што су радили гестаповци у ’Аушвицу’ и ’Дахауу’”.
Доброслав Парага као да је нацртан у говору Картеровог саветника за националну безбедност САД Збигњева Бжежинског из августа 1978. (објављен двапут у сплитској, омладинској „Искри”, 15. маја 1987. и 28. октобра 1988.) пред одабраним америчким социолозима. На том брифингу Бжежински их је упознао са америчким „стратешким проценама” о спољнополитичким питањима, па је на ред дошла и СФРЈ. За њу је одредио „десет мера”.
Кад се данас те мере данас прочитају, испада да је Бжежински био пророк.
Једна од инструкција из мере бр. 2 гласи: рекламирати разне југословенске дисиденте, а „те акције максимално повезати с кампањом о ’људским правима’”, а императив из 3. мере: „Важно је помагати и све сепаратистичко-националистичке снаге.”
Парага је 1991. године основао злогласни ХОС („Хрватске обрамбене снаге”) на чијем се амблему налазила усташка верзија шаховнице и исписан поклич „За дом спремни”.
Трећег марта 1992. јединице ХОС-а из Хрватске прелазе Саву и заузимају Босански Брод, масовно убијајући српске цивиле, највише у селу Сијековац. Тим покољем почео је рат у БиХ због којег је Србија постала земља-парија, како јој је то обећао шеф СД Ворен Кристофер.
„У ембаргу против Србије, морамо имати вољу која иде до мржње”, изјавио је италијански шеф дипломатије Бењамино Андреата (С. Ђукић, Он, Она и ми, 1997).
Милан Четник
