Лепосава Стојановић и Афердита Бојнику ће новогодишње празнике ипак дочекати у баракама у кампусу Универзитета у Приштини, за које је било планирано да буду срушене почетком децембра јер се на том месту гради подземни паркинг.
Четрнаест албанских и српских породица живи у баракама у центру Приштине, а већина их је добила на коришћење од Студентског центра пре готово 50 година.
Подземни паркинг у центру Приштине гради Општина, а планирано је да буде завршен до краја следеће године. Према пројекту, паркинг ће се простирати на 23.000 квадратних метара са око 700 паркинг места.
Због тога су локалне власти од станара барака, које се налазе на локацији где се гради паркинг, затражиле да се иселе до 1. децембра. Међутим, то се није десило јер за њих још увек није пронађено стамбено решење али су радови на изградњи паркинга настављени.
Време је учинило своје, бараке су из године у годину пропадале и станари немају ништа против да се оне сруше, али траже да им се обезбеде станови јер они немају куда.
Лепосава Стојановић (86) тврди да је пронађено решење за њихов проблем.
„Обећали су да ће да нађу станове да приватно станујемо, док направе зграду. Шпенд (Ахмети, градоначелник Приштине) је обећао да ће да да локацију, само Јевтића (Далибор Јевтић, министар за заједнице и повратак) чека да да новац за изградњу зграда и да сви ту станујемо, који смо живели овде”, каже она.
И Афердита Бојнику се нада да ће почетком јануара наредне године надлежне институције испунити своја обећања и да их чека нека лепша и сигурнија будућност.
„Надам се помало, али нисам сигурна. Тако су нам рекли, али да ли ће тако да буде?”, пита се Афердита.
„Долазили су, узимали су нам имена, дали су нам неку наду, само да не буде лажна. Оптерећују нас тако, ништа није пандемија са овим шта нас је снашло”, прича Афердита, на шта се њена комшиница Лепосава надовезује речима: „Сада је нова година, крај, нема буџета, рекли су да не почињемо сада па да станемо”.
Министарство за заједнице и повратак, до објављивања овог текста, није одговорило на питање РСЕ да ли је решење за станаре барака заиста постигнуто.
Али градоначелник Приштине Шпенд Ахмети објашњава да су тренутно у току преговори између поменутог министарства и локалних власти.
„Ја не знам шта ће се десити са тим јер ће се мењати Влада али Министарство за заједнице (и повратак) је рекло да ће изградити куће или станове ако им ми дамо земљу. Ја сам рекао нема проблема али ја ипак мислим да ће општина Приштина бити та која ће наћи решење”, наводи Ахмети.
Он додаје да десетак породица има решење о коришћењу тих барака али додаје да ће настојати да стамбено питање реши за све, те да нико неће бити насилно исељен.
„Ми смо неколико пута покушавали да решимо тај проблем, по закону смо ограничени, јер постоји закон о финансирању специјалног становања. Ја сам предложио да им плаћамо кирију док се не нађе стално решење, док се не изграде станови или док ми (Општина) не добијемо одобрење од Владе да можемо да урадимо нешто више”, каже Ахмети.
Станари не желе да се раздвајају
Лепосава и Афердита напомињу да су све време инсистирали на проналажењу прихватљивог решења за све, односно да их након пола века заједничког живота сада не раздвајају.
„Сви смо тражили да нам направе зграду како бисмо живели сви заједно, јер када би нас раштркали по зградама не знаш са ким станујеш. Овако када смо сви заједно, биће лакше јер ми смо овде сви лепо живели”, наводи Лепосава Стојановић, једна од ретких Српкиња која је од 1999. све време живела у центру Приштине.
Каже, никада јој на памет није пало да оде и категорично је одбила све понуде да јој изграде кућу на територији општине Грачаница, у којој живи већинско српско становништво.
„Ја сам рекла не, из Приштине жива не”, прича Лепосава.
Наставку заједничког комшијског живота се искрено радује и Афердита Бојнику.
„Значи нам пуно да будемо заједно јер када човек има неку секирацију или шта год, ту су комшије”, каже она.
Додаје да су годинама делили лоше али и оне лепе тренутке.
„Када ми је мајка умрла ја сам прво код тета Миле (Лепосава) дотрчала. Она ми је била ту за све, као мајка”, каже Афердита.
И Лепосава је доживела трагедију када су јој у року од годину дана умрли син и ћерка. Има петоро унучади који живе у Србији али су прве комшије ипак увек биле ту да помогну, пруже подршку и утеше.
„Мој комшилук, то ми је најважније, никад нису отишли у продавницу а да ме не питају треба ли ми нешто”, каже она и додаје да је било и лепих тренутака које су заједно делили.
„Овде су ми се родила деца, расли сви заједно, до 12 увече би нам се играла деца, једна смо породица били. Сина сам овде оженила са 350 званица. И празнике све заједно дочекамо, кад је њима Бајрам, ту се не одвајамо. И када је Божић, ево нека каже, свако Бадње вече ја их позовем да заједно вечерамо. На дан Божића ми дође њен син као полазник”, каже Лепосава.
Понављају да неће одустајати од онога што им је обећано, а то је да и након рушења барака, свих четрнаест породица живе под једним кровом.
Извор: РСЕ и Коссев
Фото: РСЕ
