Ретки су они на чијем се кућном прагу може видети живот у новим, обновљеним повратничким кућама у селу Рудице, где је некада имало свега.
Жарко се ту вратио пре 12 година, и биће, како каже, све док треба да брине о свом оцу, који се вратио пар година пре њега.
„У Рудице је некад било лепо, имало је свега, сада ништа. Сад посејемо кукуруз, више бацимо семена него што роди кукуруза. Дакле нема живота овде, а нема ни људи. Нема са ким да седиш, нема са ким да се зезаш, пошалиш“, каже Жарко Дашић у изјави за Радио Гораждевац.
До 1999. године, у селу Рудице било је 30 српских кућа. Сада, само седам повратничких породица. Међу њима је и Ратка, која брине о двоје унучади.
„Као што видиш нема од чега да се живи. Али претурамо се, мало социјала, мало башта, мучим се богами, али морам да се мучим, знате сами деца су ту“, каже Ратка Дашић за Радио Гораждевац.
Већ више од две недеље деца нису ишла у школу удаљену 10 километара. Разлог је, каже Дејан Дашић, проблем око плаћања превозника.
„Сад шта је ту проблем међу њима тамо то најбоље зна Канцеларија (за Косово и Метохију) и општина. Они су одговорни и они треба да обезбеде деци превоз за школу“, каже Дашић.
Дечији смех и вика су, каже Дејан, оно што их разликује од већине повратничких села у општини Клина.
„Много нам је тешко. Деца овде немају игралиште, немају дружење. Девет километра им је игралиште, тамо у Осојану где иду у школу“, каже Дејан Дашић за овај медиј.
Иако их у Рудицама има мало, остала повратничка села су, каже, села стараца.
Док се најмлађи играју, одрасли размишљају како даље.
Ретки имају посао, већина живи од социјалне помоћи или малих пензија, а зима је ту.
