Европска унија, у знак солидарности са Украјином, 2022. године ослобађа Кијев царинских дажбина и квота. То омогућава да се украјински производи од пилетине масовно нађу на тржишту Француске, али претходно дискретно препаковани у Пољској, Белгији и Холандији, где нису у обавези да декларишу порекло. Тако Украјина постаје други највећи извозник пилетине у ЕУ, иза Бразила, али са значајном предношћу због потпуне либерализације. Суочен са овим подацима у јеку актуелне рунде „сељачке буне”, француски председник Емануел Макрон почетком фебруара захтева од Брисела да пронађе начин да се ограничи украјински извоз који угрожава француске произвођаче. Док Макрон пребацује лопту на Брисел, над европским пољопривредницима се надвија још један „тамни облак” – могућност коначне ратификације споразума о слободној трговини са земљама Меркосура (Бразил, Аргентина, Парагвај, Уругвај). Иако се о њему преговара већ 25 година, споразум са Меркосуром је постао посебно важан за „геополитичку Европску комисију” у светлу диверсификације спољне трговине и приближавања земљама глобалног Југа које су одбиле да се придруже западним санкцијама против Русије. Међутим, за француске пољопривреднике он значи потенцијално „нелојалну конкуренцију” с обзиром на то да пољопривредни гиганти попут Бразила и Аргентине не морају да следе исте санитарне и еколошке стандарде, поготову када су у питању говедина и пилетина.
Управо су многи еколошки стандарди произишли из Зеленог договора ЕУ на тапету демонстраната, јер реформисана заједничка пољопривредна политика од 2023. условљава субвенције оштрим еколошким условима. Од одвајања четири одсто обрадивог земљишта за заштиту биодиверзитета и 25 одсто за производњу био-производа до смањења употребе пестицида, мере Европске комисије имају еколошко оправдање, али и озбиљне економске последице по пољопривреднике. У том погледу, побуњени француски и европски пољопривредници већ су добили неке од значајних концесија, што од Париза у виду укидања пораста пореза на гориво за тракторе, што од Брисела, тј. председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен у виду укидања предлога о преполовљавању употребе пестицида.
Политички контекст постаје још важнији ако се зна да и званични Париз и Берлин страхују од победе евроскептичних партија на изборима за Европски парламент у јуну. У Француској Национално окупљање води уз предност од седам до десет одсто у односу на коалицију председника Макрона у испитивањима јавног мњења, а лидерка те странке Марин ле Пен и њени сарадници значајно упориште имају међу пољопривредницима, што су и показали подршком протестима. У Немачкој демохришћанима Фон дер Лајенове за врат дише АфД, који је такође подржао протесте пољопривредника. Испитивање Европског савета за спољну политику указује на то да постоје шансе да евроскептичне странке победе у девет чланица ЕУ, а да буду на другом или трећем месту у још девет чланица. Истовремено, прогнозирају пад Зелених, што ће неизоставно довести до озбиљних промена и проблема за Зелени договор, али и за спољну политику ЕУ.
На све ове изазове, појавио се и „фактор Хути”, тј. угрожавање пловидбе кроз Суецки канал, што за европске пољопривредне извознике значи не само већи трошак транспорта око Јужне Африке већ и складиштење вишка, потенцијално кварење робе и дампинг цена на унутрашњем европском тржишту.
„Савршена олуја” надвила се над европским селом. А први тамни облаци на хоризонту могли су се видети још пре готово седам деценија.
Када се 1958. године вратио на место француског председника, Шарл де Гол је немачком канцелару Конраду Аденауеру упутио јасну поруку: уколико не буде заједничке европске пољопривредне политике, Француска ће се повући из Европске економске заједнице (ЕЕЗ), претече Европске уније, основане годину дана раније Римским уговором. Де Гол се бојао предности коју би Немачка, са својом снажном индустријском базом, створила путем нове царинске уније и слободне трговине, те се залагао за равнотежу која би омогућила француским пољопривредницима конкурентност при извозу производа, нарочито на немачко тржиште.
Међутим, док преговори трају, француски пољопривредници не мирују. У мају и јуну 1961, незадовољни падом цена, у Бретањи бацају стотине килограма кромпира потопљеног бензином, тракторима блокирају путеве и прилазе градовима. Јавност најпре сматра да се ради о још једној „жакерији” – историјском називу за сељачке устанке, по надимку Жака Бонома, вође побуне 1358, током Стогодишњег рата. Од тада, страх од „жакерија” био је стално присутан међу француским елитама. Ипак, протести 1961. показују нешто ново – пољопривредници ангажују професионалне саветнике, који им помажу да прецизно дефинишу шта тачно траже од државе. Протести се шире Француском, све до тријумфа демонстраната и уступака Париза. Пар месеци касније, у Бриселу је створена заједничка пољопривредна политика, са циљем обезбеђивања довољно хране за европско тржиште, али нарочито као политички компромис са циљем да се француска пољопривреда, као најснажнија у ЕЕЗ, снажно субвенционира и умири. Крајем шездесетих, ова политика се сматра једним од најуспешнијих примера европских интеграција.
Међутим, глобализација, постепена либерализација тржишта и проширење ЕЕЗ чине своје. Од средине осамдесетих произвођачи говедине у Француској послују све теже, а пад Берлинског зида додатно угрожава француског пољопривредника. У јесен 1991. француско удружење произвођача меса „Офивал” објављује да би на званичне податке о увозу меса требало додати 25 одсто нелегално увезених крава из бивше Источне Немачке. Истовремено, Брисел најављује реформу заједничке пољопривредне политике, која између осталог укључује смањење субвенција на говедину од 15 одсто. Француски председник Франсоа Митеран мора да реагује и улаже вето на отварање тржишта ЕЕЗ за месо из Источне Европе. У току су не само преговори о реформи заједничке пољопривредне политике већ и они фундаментални о Мастришком уговору, којим ће, са уједињеном Немачком, бити формирана Европска унија. Разлике између Митерана и немачког канцелара Хелмута Кола значајне су у вези с овим и неким другим питањима заједничке политике. Једна од тих разлика је приступ према кризи у Југославији, односно према питању признања једностраног проглашења независности Словеније и Хрватске, за које се Берлин снажно залагао, а којем се Париз противио.
Током јесени, уз уступке обе стране, пронађена су решења: заједничка пољопривредна политика је опстала, Европска унија се родила, а Југославија је жртвована.
Док су беснели ратови у бившој Југославији, глобализација се мимо ње незаустављиво ширила, праћена униполарном америчком доминацијом. Искру отпора први је показао командант Маркос и његова запатистичка герила из племена Маја, када су заузели пет градова и више од 500 ранчева у сиромашној мексичкој држави Чијапас, у знак отпора против Споразума о северноамеричкој слободној трговини (НАФТА), који су назвали „осудом на смрт индијанских народа Мексика”. Почетак њихове побуне и ступања на снагу споразума НАФТА, 1. јануара 1994, касније је проглашен за незванични дан рађања „алтерглобализма”, светског покрета упереног против неолиберализма, који ће у наредној деценији, од Сијетла до Ђенове, изродити низ масовних протеста широм света и њихових хероја. Међу најпознатијима био је Жозе Бове, француски пољопривредник и члан Сељачке конфедерације, једног од пољопривредних синдиката Француске. Резигниран „инвазијом брзе хране”, Бове организује 12. августа 1999. демонтирање ресторана „Мекдоналдс” у свом градићу Мило. Светећи се Европској унији што је забранила увоз америчке говедине пуне хормона, САД забрањују увоз сира „рокфор”, од чије продаје зависи велики број француских сељака. Осуђен на затворску казну, Бове постаје један од хероја алтерглобализације, а на окупљање за његово ослобађање долазе на десетине хиљада људи из читавог света. Бове постаје носилац борбе против „лоше хране”, генетски модификованих производа, масовне производње меса, поврћа и воћа „без укуса и мириса”. Као што је у то време писао француски новинар Жил Лино: „Када више нисмо сигурни шта наша деца једу у кантини, када нестају локалне врсте поврћа, када више не можемо да бирамо шта једемо, подржавамо Жозеа Бовеа.”
На том таласу, у Француској јача отпор према претераној либерализацији, коју грађани уочавају и у предлогу Устава ЕУ, којег, заједно са Холанђанима, сахрањују на референдуму 2005. године. Бове се нешто касније кандидује и за председника Француске, али до тада је алтерглобалистички покрет у великој мери угушен. На последице европске и светске економске и финансијске кризе надовезују се све више геополитичка питања. Запад почетком 2008. поново жртвује српске интересе оркестрирајући признање једностраног проглашења независности тзв. Косова, те отвара фронт према Русији, најављујући на самиту НАТО-а у Букурешту да ће Украјина и Грузија моћи да постану чланице НАТО-а. Обе земље ће у годинама које следе постати бојишта, а нарочито значајне последице по европске пољопривреднике имаће сукоб у Украјини.
*научни сарадник Института за међународну политику и привреду
