Драга браћо и сестре, док посматрам белину дигиталног папира, намеће ми се утисак, у којој је свеобухватној мери, данас, угрожен наш свеколики србско православни опстанак. А, све почиње, и завршава се са идентитетом. У оличењу онога што јесмо, лежи оно ко смо!
Идентитет је духовна категорија. Зашто? У нашем релативно кратком боравку овде на земљи, сви сведочимо, колико је мало потребно да човек залута. Да олако прихвати, а тврдоглаво заступа лажна учења, богоборачке природе. Асимилован у матрикс испразних страсти, обезбожени човек није у могућности да постане, мера ствари, у Христу.
И, управо ту, уз Христа Сведржитеља, ослобођени овоземаљског кокошијег слепила, ми прогледавамо као личности, као народ, који баштини свети завет, у којем су наши достојни претходници, препознали компас у бури живота.
Ту почиње историја, учитељица живота, наука испред свих наука. У којој су наши преци носили стег Исус Христос Победник.
Земаљска историја ће избледети, утонути у заборав, ако није укорењена у непропадљиво трајање Царства Небеског. Листајући календар светих, ако сте отвореног срца, наћи ћете одговор на сва питања: „Ја сам пут, истина и живот“! Свети ратници који су на бојном пољу живота јуришали на непријатеља са ускликом, „Снама Бог“, постали су бесмртници!
Овековечили су вјерују, који је барјак свих православних хришћана, Христос Васкрсе, Ваистину Васкрсе!
Садашњост не обећава ништа добро, како Србима, тако и сваком народу, који исповеда православно хришћанство. Просвећени човек не може да се отме утиску, да се без прекида води вишедеценијски специјални вид ратовања против србског народа, и хибридно атаковање на Србску православну цркву. У рукама оних, који мрзе Бога, и човека, постигнућа савременог друштва искоришћавају, како им одговара.Тако, да глобално постану алатке за потчињавање непослушних. На пример, масмедији, постају средство за масовно „испирање мозга“. Појединац и целокупна заједница, преплављени су полуистинама, које имају за циљ умарање човекове пажње. Прекрајање историје, убијање и протеривање нашег народа са вековних огњишта, одузимање и затирање имовине, верске и културно уметничке баштине, наметање живота у патолошкој полуистини, да би живели имитацију суживота са доказаним душманима, који су наше прве комшије, је не само позив за мобилизацију на свим друштвеним пољим, већ узбуна, судњег дана!
Убрзавамо наш свакодневни живот до крајњих граница, ушушкани у пропагандну хипнозу, пролазних идолатрија магичног прогреса, политичких картела. Свесно пристајући на нови колонијализам, у дугиним бојама, у којем се робија не само телесно, већ и духовно.
Путујемо кроз живот, у мраку, пожуде и кукавичлука, несмотрено пролазећи поред светлости која нам је хлеб насушни, на путу за Емаус!
И, ако на свом путу, несвесно или свесно, угостимо Господа, Срби православне вере, ће уз Његову божанску благодат, сагледати, узрок наших проблема, али и решење. То је Видовдан!
Из беседе Ава Јустина Поповића о Видовданској етици „Видовданско еванђеље“ 1939. године, на 550 годишњицу од Косовског боја, издвојићу неколико реченица: „Само верност светосавском, видовданском еванђељу, чува нашу народну душу од трулежи и распадања у ситницама и пролазностима. Без видовданске етике наш би се народ удавио у живом песку европског релативизма и његовог рођеног брата – нихилизма, и заједничког им оца – атеизма, и праоца – материјализма. Само благи Христос проширује мисли људске и продубљује осећања људска до човечанске љубави и свеопштег братства. На овој планети има места за све народе само када се човечанство посматра са небеских, са светосавских, са лазаревских висина!… Земља живи небом – то је основни физички закон. Чак и за живот једне травчице потребни су сунце, месец, звезде, и сва небеса. А за живот човека, потребно је све то и још нешто несравњено више: Бог! Човек и јесте човек – Богом! То је основни закон људског живота.“
Многи данашњи србски прваци, на скоро свим друштвеним пољима, имају политички мото, који шамански изговарају са својих говорница, „европски пут нема алтернативу“. Тај пут су поплочали, Фридрих Ниче са уверењем „Бог је мртав“, Мишел Фуко са убеђењем „човек је мртав“. ЕУ(таназија) србског духовног бића, више није само феномен који нам се пропагандно сервира кроз гласила, за футур, већ огољени дрски, бестидни сатанизам, применљив у нашој егзистенцијалној садашњости.
На ову ситуацију која нас је задесила, псалмопевац Давид даје одговор у Псалтиру, псалам 145, стихови: „Не уздајте се у кнезове, у сина човечијег, у ког нема помоћи. Изиђе из њега дух, и врати се у земљу своју: тај дан пропадну све помисли његове. Благо ономе, коме је помоћник Бог Јаковљев, коме је надање у Господу, Богу његовом, који је створио небо и земљу, море и све што је у њима; који држи веру увек.“
Наш блаженопочивши Патријарх Павле, једном приликом је рекао: „Боље је сунцу престати да сија, него престати читање Псалтира“.
На геополитичкој шаховској табли света, савремена цивилизација презентује метастазу Гордијевих чворова, готово на свим пољима живота. Уводећи лајтмотив Велики ресет, за утирање трансхуманизма, и пензионисање парадигме Христа, као носиоца порекла, смисла и циља, наше историје.
И да ђаво никад не спава, да увек у приправности држи своје хорде и легије палих духова, који једва чекају да насрну, на једну свету, саборну и апостолску Цркву, доказ нам је братоубилачки рат који се управо данас догађа , између две православне, савремене државе Европе, Русије и Украјине.
Србија, а ту првенствено мислим на њену духовну и интелектуалну елиту, као и у претходним историјским превирањима, има потребу да седи на више столица одједном, да у свим међудржавним договорима гледа првенствено туђе националне интересе, да обећава испуњавање одређених непристојних захтева, који се косе са здравим разумом, да помирљиво ћути када треба да позива на свенародно јединство, а ћутање се тумачи као слагање и одобравање удруженог светског злочиначког подухвата према србском народу, и на крају резимира изјавом, како ћемо ми сигурно у светском галиматијасу, кроз Сциле и Харибде, остати неутрални. Трећи светски рат је увелико почео, хтели ми то да признамо или не. Његово трајање и крај се не назиру.
Истина коју све време треба да имамо на уму је, да Господ наш Исус Христос не воли колебљивце и плашљивце, да такви неће ући у Царство Небеско, јер у њима је вера мртва. Сви смо чули јеванђељске речи, „по вери вашој биће вам“ и „вера твоја спасла те је“. Наш Свети Ава Јустин Поповић је беседио, „шта је човек без Бога, све гроб до гроба.“
Очигледно је да поједини наши пастири покушавају немогуће, да служе Богу, и Мамону. Политичка и академска шизофренија, дословце је клиничка слика, нашег друштва данас. Не обазирући се на духовни (свеживотни) постулат, какав дух призиваш у свој живот, такав благослов ћеш да примаш, сејеш и делиш.
Када нам душебрижни предводници говоре, да су нам руке свезане и маневарски простори сужени, да боље не може бити, а да на лоше треба да се навикавамо, знајте да лажу. Јер, ако сте чистог срца, и искрено молите Бога за спас Србије и свих њених становника, пре или касније, међу нама препознаћете и упознаћете хероје Цркве, који сведоче благослов Божији, својим надљудским поступком, подвигом. За неверне Томе, који под Црквом Божијом виде пре свега институцију, подсетићу на речи Митрополита Атанасија Лимасолског, из књиге Бог је одговор, страна 140: „Црква није добротворна установа, није компанија, није организација, није систем, није идеологија, није философија, него Тело Христово. Улазећи у њу, постајеш део Тела Христовог, постајеш Храм Духа Светога, постајеш житељ другог Царства, прелазиш из овдашњег у невидљиво и вечно – и већ си човек другог живота, другачије размишљаш, другачије се крећеш. Зато Црква нема ничег заједничког са обичним добрим делима, јер нису дела критеријум, него вера, док су сама дела – резултат вере.“
Како каже Христос: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу“ (Мт. 10,28).
Сада ћу вам причати о херојима Цркве, које сам случајно упознао пре годину дана, на Видовдан 2021. после Свете литургије у једном православном Храму. Одјек о њиховом подвигу, чуо сам неколико месеци раније.
Милош, Ненад и Немања, браћа у вери Христовој, богонадахнути сестринским јединством Вере, Љубави и Наде, уз благонаклоност премудрости Божије, мајке Софије, сведочили су својим животом, наизглед немогућу мисију!
У јесен 2020. године, у периоду од непуна два дана, ушли су и задржали се, на територији Косова и Метохије. Кроз покрајину, активним пешачењем осам ипо сати, по лошем времену, прешли су 47км. Присиљени ситуацијом, прихватили су понеку коцкарску вожњу превозним средством којим би управљао Албанац, и стигли до легендарне карауле на Кошарама. Ту су обавили парастос палим борцима, за крст часни и слободу златну! Гледајући разапету кошуљу србског војника на зиду карауле, доживели су метафизичку смотру духова ратника, чије су кости остале на мртвој стражи, и заробили албанску заставу, која се на караули вијорила још од повлачења србске војске 1999. године, после потписивања Кумановског споразума. Све су то постигли голоруки, сами, без ичије помоћи, без посебних вештина и знања, без испаљеног метка. Зато што имају најбитнији дар, јуначко срце, и непоколебљиву веру!
Цар Давид у Псалтиру, псалам 126, стих 1, поручује: „Ако Господ неће сазидати дом, узалуд се муче зидари; ако неће Господ чувати град, узалуд не спава стражар.“
Шиптарске страже, без обзира на своју будност, нису опазиле и онемогућиле, два свештена лица Србске православне цркве, и једног „обичног“ србског поштара, да стигну до свог циља, и помоле се за душе погинулих, за свој грешни и страдални род, да заблагодаре Богу, на свему!
Док смо седели у порти православног Храма, Милош ми је овим речима испричао и дочарао свој наум о посети караули Кошаре.
Милош: „Током вечерње молитве у свом дому, на ум ми паде мисао од Господа, иди и уради то! Била је то мисао да посетим караулу Кошаре, и обавим помен за све војнике хероје, који су страдали (положили своје животе) у одбрани наше отаџбине, од УЧК терориста и НАТО агресора 98′ и 99′ године, на Косову и Метохији. Дуго сам о томе размишљао. Позвао сам своја два пријатеља, од којих је један такође свештено лице, и добровољни учесник у рату за одбрану свете србске земље. Прихватили смо сви послушање од Господа, и уз мало напора око припрема и планирања, кренули на ходочашће ка караули Кошаре. Био је то пут препун емоција, страха, суза, зноја, пут саткан од разних узбудљивих, можда чак и надреалних догађаја. Од самог почетка ништа није ишло по плану. Али без обзира на искушења, нисмо одустали. Упркос проблема око преноћишта, превоза, хране… Пажња и мисли биле су усмерене искључиво на молитву, коју би требало да обавимо на Михољске задушнице, 10. 10. 2020. године у унутрашњости карауле, за све погинуле јунаке. Када смо стигли на Косово, осећај непријатности и несигурности, био је невероватан. Све време ваздух као да је пулсирао и позивао нас да одустанемо. Сви које смо сретали, говорили су нам да то не радимо. Тако нешто у овом тренутку није могуће. Живи се нећете вратити. Наводно, у шуми надомак карауле бораве војници, који су дали бесу, да србска нога више никад неће крочити на караулу Кошаре. Поред свих добронамерних и наизглед разборитих упозорења, нисмо одустали. Знали смо да је Господ уз нас! Признајем, није било једноставно слушати о страхотама, о том језивом и надреалном месту, које су нам саопштавали уплашени људи, чак и поједини преживели ратници, сведоци пакла на граници са Албанијом. Све смо још једном одвагали, и хвала Богу, одлучили да наставимо даље.
Када смо стигли на Кососво и Метохију, увече (ноћ пред сам полазак ка караули), прочитали смо молитву, и легли да мало опустимо нерве од адреналина. Први пут сам осетио да се човек може уморити и без физичког напора. Било је четири ујутру, време за полазак. Напољу је био чудан мрак. Хладноћа је продирала у кости. Месец се сакрио међу сјајне звезде. Имали смо утисак да светлост не продире у таму која је прекрила Косово. Обукли смо планинарску одећу, узели опрему, маскирали се, и у тишини кренули пут Дечана. Тамо је, по договору, један пријатељ требало да нас сачека и одвезе до села Батуша. Одакле би наставили пешке неких 10 – 15км, до саме карауле. Села као Батуша и Јуник, у ђаковичком округу, једна су од највећих уточишта УЧК терориста. Када смо стигли у Дечане, сазнали смо да од планиране вожње нема ништа. Већали смо и одлучили да позовемо неке наводно поуздане Шиптаре, и понудимо новац за вожњу до Јуника. Представићемо се као страни новинари и планинари. Све се то дешава око 5 часова изјутра. Ми се возимо у нашем возилу са србским таблицама, путевима у околини Дечана и Пећи, немајући где да се склонимо и размотримо даље поступке. У неком тренутку добијамо вест да ће нас један Албанац, за 20 еура, око 7 сати одвести до села Батуша. Пристали смо. Одлучујемо да се притајимо на паркиралишту манастира Високи Дечани, и ту сачекамо. Убрзо сазнајемо да је и та вожња отказана. Предложио сам пријатељима, да се они врате кући, а ја да наставим даље. Не враћам се назад док не крочим на караулу, чврсто сам одлучио. Моји пријатељи не прихватају предлог, те остају са мном. Да је све било по плану, до сада би се већ вратили кући. Наставили смо ћутке, молећи се, пешке. Недалеко од Дечана један од пријатеља је повредио ногу. И поред болова није хтео да одустане. Ускоро му се погоршава стање, па смо принуђени да се вратимо назад до возила паркираног код манастира. Искушења се умножавају. Ненад је дао предлог, да идемо на све или ништа. Он ће возити наш ауто кроз села Јуник и Батуша, па докле стигнемо. А ми после да наставимо пешке. Прекрстили смо се, и кренули у изазов. Улазак у центар села Дечани, није био превише страшан. Али како смо се удаљавали од Дечана, ситуација постаје веома напета. Сећам се неке кривине са десне стране која дели Јуник и Дечане. То је најјезивије место које сам видео. На путу за Јуник дочекао нас је билборд неког УЧК терористе. Његов намргођен лик био је добродошлица путницима. То је био лик Агима Рамаданија. На све стране вијоре се албанске заставе. Понегде се може видети спомен обележје њиховим војницима. И даље су видљиви трагови застрашујућих борби из не тако давне прошлости. Душа ми се цепа док то гледам. Близу центра села, мештана је било све више, а осећање нелагодности, које је постепено расло, наједном је кулминирало. На једном проширењу пута истрчали смо из аута, а Ненад је кренуо назад ка Дечанима. Убрзо око нас пролази на десетине возила, многима привлачимо пажњу. Кажем Немањи, гледај испред себе. Ми смо новинари из Америке (имали смо спремне лажне новинарске акредитације), па ко жив ко мртав. Били смо обучени у планинарску одећу са обележјима USA, када смо закорачили у центар Јуника. Договор је био да углавном ћутимо, а по потреби причаћу ја, јер једини од нас тројице говорим енглески језик. Бринемо за Ненада. Телефон не користимо, да би сачували батерију за не дај Боже. На изласку из Јуника, за нама је кренуо бели пас. Ишао је за нама полако, погнуте главе. Покушали смо да не обраћамо пажњу на њега, али он је као у инат ходао средином пута, тако да су сва возила морала да успоре, како га не би згазила. Сви су гледали у нас, мислећи да је то наш пас. Покушали смо да га отерамо, али без успеха. Остало нам је још једно сеоце да прођемо до Батуше, када нас је тај чудни пас неочекивано напустио. Готово да ништа нисмо јели скоро два дана, и управо смо остали без воде. Но шта да се ради, настављамо даље. По уласку у наредно село онај бели пас се одједном поново појавио. Недуго затим, на изласку из села код једне кривине, где је почињало ново насеље, пас је изненада сео, упутно нас посматрајући. Мештани су нас гледали намргођено, док смо их поздрављали на енглеском. Као да су осетили да смо уљези, можда чак и Срби. Осећај је био језив. Пас је и даље упорно седео код кривине. Гледао нас је тужно. Већ смо се навикли на њега, па смо желели да нас прати, верујући да ћемо тако, нисам не знам зашто, бити сигурнији, заштићенији. На наше позиве да нам приђе, пас није реаговао. Наставили смо, без његове пратње, ка Батуши. Прошли смо скоро пет села, Молић, Боровина, Понешевац, Поповац, Шишман, а до Батуше никако да стигнемо. Код села Шишман, схватили смо да смо погрешили. Кренули смо назад. Један старији човек на трактору, уз много несвакидашње комуникације, успео је да нам саопшти да се Батуша налази 10км иза нас. Сунце је упекло, али нема одустајања. У једном тренутку, поред нас се зауставио црни ауто. Био је то полицајац, које је желео да нам помогне, јер је било очигледно да нисмо домаћи. Рекао сам да смо амерички планинари који обилазе околне планине. Желео је да нас повезе. Ушли смо у ауто. Испоставило се да је он полицајац из Батуше. Пуна уста захвалности је имао за америчку подршку, у борби против Срба. У селу Батуша иначе живе најокорелији Шиптари, чувари пута за Кошаре. То је било село у којем смо многе мештане поздравили, а нас нико. Закључили смо да је кривина на којој је остао онај чудни пас, који нас је до тада дуго пратио, управо било место где је требало да скренемо. Полицајац нас је љубазно упутио ка Кошарама, па смо се разишли. До карауле смо стигли случајно, јер је пут запуштен и непроходан. Пре него што смо дошли до нетакнуте шуме, која чува тајну карауле, прошли смо поред велелепног новоизграђеног комплекса, посвећеног борцима за албанску ствар. Испред карауле Немања је остао на стражи, ја сам ушао у објекат, ставио епитрахиљ на себе, и обавио помен за погинуле србске браниоце. Имао сам утисак да сам окружен сенима јунака палих за Србију. Прожимала ме је света језа док сам изговарао речи молитве, на месту које ће једном бити одредиште србског ходочашћа. Скупио сам нешто каменчића, да их подарим породицама погинулих, те се упутио ка Немањи. Успут смо „заробили“ албанску заставу и са тим трофејем кренули назад. У повратку са Кошара, повезли су нас, на њихово велико инсистирање, два Албанца и једна Албанка, који су перфектно говорили енглески језик. Убрзо током разговора , свестан свог недовољно доброг владања енглеским језиком, закључио сам да су нас прозрели. Немања, коме је стран сваки језик осим србског, правио се да спава због умора, па је ћутао. Интуитивно сам осећао да знају да смо Срби, да претпостављају да смо неки провокатори или шпијуни. Возили су ка Јунику полако, без журбе, често причајући на албанском са неким преко телефона. Схватајући да смо у опасности, послао сам поруку Ненаду да одмах крене ка Јунику. По доласку у Јуник истрчали смо у прву продавницу у центру и почели да причамо на србском, нисам не знам зашто, ваљда да бисмо се окуражили, а Албанце изненадили. Ова тројка је наставила да чека неког испред радње, посматрајући нас, у исти мах зачуђено и непријатељски. Убрзо, неким чудом, појављује се Ненад, и сва тројица, у пуној брзини, возилом са србским таблицама, удаљавамо се ка србским енклавама, прелазимо административну границу, и настављамо, у неверици да смо успели, да смо безбедни, ка срцу Шумадије.“
Тако се одвијала видовданска одисеја, три србска сина, који су били заштићени барјак – штитом Светог владике Теодора вршачког, на којем лик Светог Саве као светионик окупља, уједињује, радује и даје смисао сваком православном хришћанину, без обзира у ком времену живео!
Наш Свети владика Николај Велимировић у једној од видовдаских беседа је рекао: „За ту праву вечну отаџбину ми се припремамо у земаљској отаџбини. Земаљска отаџбина није само земља која нас телесно храни, нити само оквир државе, у којој се узајамно помажемо или сносимо. Нити је то само наша земља, него и земља отаца наших, због чега се и назива отаџбином. Још увек над њом бдију и на њу упливишу својим духом и својим молитвама. У отаџбину спадају и гробови њихови, кости и крв, и сузе њихове. Још у отаџбину спадају ћивоти оних који се јавно посветише и у кратки наш календар уписани бише, као и прах оних који не уђоше у кратки црквени календар али уђоше у неисцрпни и увек још непопуњени вечити, небесни календар. И њихове задужбине, цркве и манастири, и све светиње свих народних поколења из прошлости. Још у отаџбину спадају и идеали истине и правде отаца наших, и гесла њихова од којих је најсјајније и најзвучније: „За крст часни и слободу златну.“ Па у појам отаџбине спадају и борбе за те високе идеале, помоћу којих се формирао карактер народни и сачинила сва величанствена драма наше народне историје. И борбе, и страдања, и „љуте битке, муке свакојаке“, и победе и порази, и крици и јауци, и песме и молитве, и жртве, и тамјан, и восак, и уздисања покајника и трпљења праведника – све то, и још много сличнога, испуњава појам отаџбине. С таквим садржајем и једна земаљска отаџбина представља светињу. С таквим садржајем, у пуној и богатој мери, и наша отаџбина је заиста светиња.“
Поколења Срба памте, савет мајке Јевросиме: „Марко, сине, једини у мајке, не била ти моја рана ‘клета, немој, сине, говорити криво ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога! Немој, сине, изгубити душе! Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу.“
У блиској прошлости Видовдан је остао у живом сећању, 1914 – када је Гаврило Принцип извршио атентат у Сарајеву, који је био повод за напад Аустроугарске на Србију и почетак Првог светског рата; тај рат је окончан баш на Видовдан 1919 – потписивањем споразума у Версају; на Видовдан 1989, обележавајући 600 година Косовске битке, почео је политички успон Слободана Милошевића, на Газиместану, а завршиће се на Видовдан 2001, његовим изручењем Хашком трибуналу…
Видовданско светотајно надахнуће све нас, који осећамо да смо Срби, да припадамо заветном народу, одржава будним.
На Косову и Метохији сам лично боравио, као православни поклоник, србски уметник, песник, позоришни ствараоц, и као србски ратник!
Зато моја молба свима јесте она која је проверена и потврђена личним искуством: молите се и постите, браћо и сестре. Што је човеку немогуће, Богу је могуће.
После тешких борби Краљевине Србије против Турске, у Првом балканском рату, ослобођено је Косово. На Светој земљи, где се догодила Косовска битка, србски песник-ратник Милан Ракић говори саборцима стихове своје песме „На Гази местану“. Стихови последње строфе су: „И данас кад дође до последњег боја, Неозарен старог ореола сјајем, Ја ћу дати живот, отаџбино моја, Знајући шта дајем и зашто га дајем!“
Догодине у Призрену!
Амин, Боже дај!
Јован Поповић, О Видовдану 2022.
