На данашњи дан по јулијанском календару, прославља се Свети Спиридон, заштитник грнчара, мутавџија, ткача и ковача. Према народном веровању Свети Спиридон је први направио земљани лонац и зато га грнчари прослављају као своју славу.
Причу о томе често прича Станислав Стојановић, стари грнчар из Ораховца. Његови су преци заједно са занатом преносили са колена на колено и ову причу о Светом Спиридону.
„Једном му је било много тешко па је плакао а сузе су му капале на земљу. Он је вртео прстом у круг на тој земљи и тако се створило удубљење. Кад је после неког времена на то место дошло неко племе и заложио ватру, удубљење се стегло од топлоте. Пала је затим киша и ту се сакупила вода. Тада је био проблем да ту кишу која падне сачувају, а Свети Спиридон је то успео. На тај начин је почео да прави судове, мешајући воду и земљу, а затим их је пекао. И тако је он постао први грнчар“, испричао је Станислав.
Некада су и други мајстори у Ораховцу обележавали и прослављали Светог Спиридона. Данас свог заштитника обележава једина преостала занатлијска породица међу Србима у овом месту, а то је породица Стојановић.
Са колена на колено су Стојановићи преносили грнчарски занат који је преко деде Живојина и оца Станислава наследио и Душан. Душан је и ове године принео колач и жито у цркви, у славу и част Светог Спиридона.
Он је одлучан у намери да сачува овај драгоцени занат и да га пренесе на будуће генерације. Готово сваког дана он се налази у својој радионици и производи различите посуде и предмете од глине. Његов отац Станислав, који се налази у позним годинама, и даље по некад сврати у радионицу и помаже свом сину.
Некада се, пре 1999. године, по речима Станислава Стојановића, колач преносио са породице на породицу и сваке године би неко од чланова удружења занатлија ломио колач. После рата се неко време традиција прекинула, све док Душан није изразио жељу да он и његова породица поново приносе колач и жито на празник Светог Спиридона. Тако је било и данас.
Душан каже да је поносан што и даље одржава стари породични занат и да се труди да га очува и унапређује.
„Грнчаријом су се бавили моји преци, а преко деде и оца је занат стигао и до мене. Ја се трудим да ову породичну традицију очувам и да је у складу са временом унапређујем. Овај посао захтева пуно стрпљења и пожртвовања, али кад нешто волиш, онда све остало иде лако. Мој отац ме је овом занату научио и много сам му захвалан на томе. Он и дан данас, и ако је стар, дође да ми помогне. Вуче га да буде у радионици, ту је провео читав живот. Што се тиче традиције, једно време се после 1999. године није месио колач, али сам ја изразио жељу, а отац се сложио, да поново оживимо тај обичај. И тако већ годинама припремамо колач и жито на данашњи дан. Поносан сам на свој занат и трудићу се да га одржим и пренесем на будућу генерацију, баш како су то моји преци пренели на мене“, испричао је Душан за Радио Гораждевац.
Иначе Стојановићи су до пре 1999. године живели у доњем делу града где су имали грнчарску радионицу, а велики део машина и производа им је тамо остао. Ипак их то није обесхрабрило. Наставили су да се труде и раде посао који највише воле.
Данас у Ораховцу мало је домаћинстава која немају барем по једну посуду из грнчарске радионице Стојановића.
