Покрет за одбрану Косова и Метохије

Светозар Поштић: Утопија, дистопија, виртуална стварност и синови Светог Саве

(Светозар Поштић, Извор: Лична архива)

Завет није пуки мит. Синови Светог Саве дићи ће се из пепела и поносно, углас, запевати химну Христу Спаситељу који нас се никада, ни када је изгледало најцрње, није одрекао.

Утопије су и раније писане, али када је човек у 19. веку почео да одстрањује Бога из домена свог интересовања и поимања, оне су просто процветале.

Једна од најубедљивијих и, према томе, најпопуларнијих, била је Марксова утопија. Она је свет представила као сукоб класа који треба да се оконча бескласним друштвом. Многи су чврсто поверовали у ту причу, и почетком 20. века покушали да је спроведу у дело. У циљу остварења Марксове утопије страдали су милиони, али на крају се сав труд завршио потпуним дебаклом. Оно што је изгледало као пут показало се као смртоносна странпутица.

У истом, недавно протеклом столећу, кренуло се у остваривање још једне утопије. Тевтонци понижени у Великом рату и у страху од марксистичке заразе почели су да зидају Трећи рајх – царство више, аријевске расе. У циљу остварења те идеје такође се необуздано клало и уништавало. Међутим, та утопија не само да је неславно завршила, већ до дана данашњег служи као оличење зла и срамоте оних који су у њу поверовали.

Да иронија буде већа, класа и раса се још увек бесомучно рекламирају као најважнија одлика човековог идентитета.

Неостварене утопије навеле су људе да почну са сликањем дистопија. Средином прошлог века створене су две најпознатије. Хакслијев Врли нови свет приказује до какве обездушености може да доведе задовољавање искључиво физичких и душевних потреба и потпуно занемаривање оних духовних. Орвелова 1984 описује крајњи исход бруталног укидања слободе и нимало суптилног испирања мозга. Најновији догађаји показују да те две слике будућности нису биле толико међусобно различите колико се на први поглед чинило.

За разлику од утопија које су у 20. веку пропале, чини се да се тада описане дистопије у овом столећу већ увелико остварују. Иако живимо у свету у коме нам се слободе све више ограничавају, највећи број људи још увек тражи јефтину забаву преко интернета. И поред тога што видимо да живимо у свету „пост-истине“, још увек се хранимо информацијама на месту где да нас обасипају потпуним противречностима и нелогичностима („Знам да ме лаже, али волим да га слушам“).

Толико смо сви зависни од лажне представе стварности на нашим вољеним малим уређајима, да више не верујемо да нешто уопште постоји ако нам се преко најдоступнијих медија то не саопшти. Чак и када то јасно видимо сопственим очима.

Због затварања, страха, отуђености, разочараности и магичне привлачности светлећег екрана, све мање разговарамо, грлимо се и смејемо. Ако покушамо да изађемо из тесног и клаустрофобичног града, враћамо се на почетну тачку, као јунак Балардове приче „Концентрациони град“ (1960). После дугог путовања, брзи воз, иначе комунистички симбол будућности, у тој приповеци завршава на истој станици са које је кренуо.

Већина људи предосећа катастрофу која се полако приближава, али не верује да ће му она донети проклетство или спасење. У утопије смо престали да верујемо, а против стрепње од надолазеће апокалипсе смо више него успешно вакцинисани. Много је лакше погледати смешан видео на Јутјубу него се суочити са суровом стварношћу.

Још пре тридесетак година човек је имао осећај да свака изговорена реч има тежину и значај. Можда је то била илузија, али сада се стиче утисак да шта год кажемо или учинимо, са екрана ће нам увек солити памет бестидник којем новац од пореза који плаћамо цури на рачун у иностранству. Против болести од које све више људи умире постоји лек, али је он, као сувише јефтин, одстрањен из апотека, и сада многи хрле да, уместо покусних кунића, тестирају „вакцину“ на којој су они најбогатији зарадили свеже милијарде.

Вакцинација у Израелу (Фото: ЕПА ЕФЕ – А.С)

Ако сте помислили да скоро ништа у јавном домену више нема смисла, у праву сте. Али такав је и био циљ лукавог и његових слугу. Већ вековима нам најпаметнији и најученији говоре да је човек снагом свога ума способан да створи свет неограниченог задовољства и вечног благостања. Чека се још само еликсир бесмртности.

Све смо уложили у разум и свест, те непоуздане органе подложне манипулацијама, а запоставили оно најпотребније. Ако нисте приметили, верујте ми на реч: већина младих људи, и то оних најинтелигентнијих и најелоквентнијих, убеђено је да су човекове емоције само резултат хемијских реакција у мозгу.

Наравно да ово духовно пропадање не може још дуго трајати. Безакоње се сувише умножило, и љубав многих је охладнела до непрепознатљивости. Људи већ посежу за ножевима због паркинг места, за пиштољима због попреког погледа. Неопходно је, сада више него икада раније, у лампама увек имати довољно уља, као десет мудрих девојака.

Србија се празни и изумире, али нешто ми говори да је тај процес већ на издисају. Господ нас је калио кроз геноцид, демонизацију у медијима, бомбардовање, протеривање са вековних огњишта и брисање памћења. Многи су већ посустали и одустали, али утакмица још није завршена. Негде у нама је „битака план“, али не партизанских, већ оних још немилосрднијих и беспоштеднијих које се воде у души сваког појединца.

Иако су многи од нас већ одавно спремни за предају, на крају ће се показати да жртва и страдање нису били узалудни. Завет није пуки мит. Синови Светог Саве дићи ће се из пепела и поносно, углас, запевати химну Христу Спаситељу који нас се никада, ни када је изгледало најцрње, није одрекао. А Он је, као што знамо, законити владар. Он је победио свет.

Извор: ФБ Александра Мирковића

Уз њега нам нико ништа не може.

Извор: Стање ствари