“Турска пројектује своју моћ на Балкану, на исти начин као што то већ ради у Либији, Катару и Сомалији, где има контигенте од по неколико хиљада војника. Спољна политика Анкаре овде ради по доктрини коју је поставио бивши шеф дипломатије Ахмет Даутоглу, а то је игра на карту тесних веза са Албанцима и Бошњацима“
Приредио: Милош Гарић
Председник Турске Реџеп Тајип Ердоган, након састанка са Аљбином Куртијем пре два дана, најавио је да ће Анкара наставити да Косову пружа подршку на свим пољима, а аналитичари истичу да би једна од могућих порука њиховог сусрета могла да буде и покушај Ердогана да од земаља Запада преузме посредовање у дијалогу Београда и Приштине.
Већ дуго се у упућеним круговима говори о амбицијама Ердогана да оживи некадашњи утицај Османске Турске на Балкану, а околности му у претходних неколико година иду у прилог. Турска као чланица НАТО пакта тренутно има вишедимензионалну улогу на овом простору: функцију команданта снага КФОР, формирање војне базе Султан Мурат на Косову, стратешко војно ослањање на Албанију, која учествје у војним вежбама Турске, уговоре о војној сарадњи са Црном Гором и Босном и Херцеговином, као и наоружавање и обуку снага КБС, укључујући и оспособљавање њихових пилота за хеликоптере.
Овде треба нагласити да је Албанија главни ослонац турског утицаја на Балкану, кроз билатерални уговор две земље, којим је успостављен Високи савет за стратешку сарадњу, што је подигло сарадњу на највиши ниво.
Недавна заједничка вежба Косовских безбедносних снага и Оружаних снага Албаније у бази Биза, по тумачењу добрих познавалаца безбедносне политике, зато у ширем контексту у ствари показује агресиван продор турског утицаја на Балкан и према Србији.
Прелазак са меке на тврду моћ
Албанске власти на Косову интензивирале су набавку наоружања и војне опреме након промене закона 2018. године, а кључну улогу у том процесу, када је реч о озбиљнијим набавкама немају земље Запада, већ управо Турска. Анкара жели да унапреди способности КБС, па им је између остале опреме испоручила и самоходне минобацаче калибра 120 мм, као и врло способне, моћне беспилотне летилице “бајрактаре”.
Шта све ово говори о плановима Турске на Балкану и на који начин ће се одразити на даље односе Београда и Анкаре?
Војно-политички коментатор Иван Милетић упозорава да на ову тему треба имати у виду податак да се у Турској око шест милиона становника изјашњава да има албанско порекло.
“Сама Турска, има такав геостратешки положај, наслеђен од Отоманске империје, који има утицај и на њу као државу, као што и она има утицај на своје непосредно геополитичко окружење, а пре свега на дешавања на Балкану, северној Африци, Блиском истоку, Црноморској регији, Кавказу и централној Азији. Управо из тог разлога Турска је до 2010. имала јасну политику меке моћи, према овим регионима, како би своју економску моћ, могла да пројектује у правцу стабилизације кретања у њима. Ту се најбоље издваја иницијатива Организација Турких земаља, где је посматрач и Мађарска“, указује Иван Милетић за Контекст.
Поред овога Турска је имала и стратегију односа мира и стабилности према свом окружењу, што је подразумевало да се поставља као мост између Америке и Русије, Европе и Блиског истока, Централне Азије и Северне Африке, Кавказа и Балкана.
“Са почетком Арапског пролећа 2010. Турска је заузела страну побуњених маса против диктаторских режима, како би оснажила свој утицај у региону и арапском свету. Међутим, та позиција ју је увукла у сукобе у Сирији и Ираку. Као крајњи резултат свега Турска сада има у овим земљама више од 150 војних испостава – база, кампова и касарни. Арапско пролеће се тако наметнуло као прекретница у спољнополитичкој стратегији Турске, која је напустила политику меке моћи и окренула је у потпуности политици тврде моћи. Ова промена је довела до тога да Турска сада има војне базе у Либији, Сомалији, Катару и Судану, уз постојећу војну инфраструктуру у Сирији и Ираку, док на Балкану користи присуство у НАТО пакту, како би остварила пројекцију своје војне моћи – Албанија, Косово и Босна и Херцеговина“, напомиње Милетић.
Невладина организација „Институт нове линије“ је објавио занимљиву анализу тврде моћи Турске, у чланку под насловом “Мапирање успона турске тврде моћи“, објављеном 24. августа 2021. године.
“Заокрет са меке моћи Турске, на тврду моћ, видљив је јасно на Балкану. Политика Турске на Балкану је у складу са препорукама и залагањима бившег министра иностраних послова Ахмета Даутоглуа, који је засновао доктрину спољне политике по којој Турска на Балкану треба да се ослања на Бошњаке и Албанце, јер они гаје иста осећања према Турској, као и Срби према Русији. Ова доктрина је заснована на томе да Турска, као регионална сила, треба да понуди алтернативу балканским земљама за паузу у проширењу ЕУ, што је узроковало да су земље Западног Балкана остале у предворју ЕУ, без јасног сигнала када ће доћи до нове фазе проширења на западни Балкан“, објашњава Милетић.
Тврда моћ Турске је довела и до економских погодности у њој самој, јер се ослањањем на јачање војно-индуског комплекса, ширењем војне моћи у окружењу и значајним увећањем извоза војне индустрије, довело до тога да је Турска постала стратешки самостална земља.
“Три четвртине војних набавки турска војска врши од домаћих произвођача, што је за крајњи резултат произвело да је Турска престала да буде један од највећих увозника војне опреме на свету, а била је трећа, и постала један од водећих извозника војне опреме, на 13. месту. Управо из тог разлога и Балкан је постао дестинација извоза турске војне опреме. Уз све ово Турска као поморска регионална сила и чланица НАТО пакта, покренула је доктрину која се зове “Плава отаџбина”, што подразумева успостављање суверенитета над својим територијалним водама, али и јачање капацитета морнарице, што ће јој омогућити да реализује набавку носача ваздухоплова и тако оствари пројекцију моћи у Медитерану, Јонском и Црном мору, али и приступи лукама у Албанији, са којом је потписала стратешко партнерство“, наводи Иван Милетић.
Непријатељска политика према Србији
Турска на овај начин, јасно је, пројектује своју моћ на Балкану, на исти начин као што то већ ради у Либији, Катару и Сомалији, где има контигенте од по неколико хиљада војника.
“Растуће тензије између НАТО и Русије дају Турској значајну стратешку важност, на јужном крилу НАТО, и самим тим и могућност да испреговара свој већи војни утицај на Балкану, како би обезбедила залеђе снагама које су већ стациониране на граници према Русији, у Румунији. Могућност да унилатерално пројектују војну моћ уз помоћ морнаричких платформи, омогућиће Турској, да и у случају да НАТО мора да усресреди своје снаге према изазовима које наметне Русија, Турска усмери своје снаге, као нови жандарм на Балкану. Ово се поготову намеће као закључак јер Турска увелико ради на обуци, интеграцији и тактичкој увежбаности са војском Албаније, али и безбедносним снагама у Босни и Херцеговини и снагама КБС на Косову“, закључује Милетић.
Професор Факултета политичких наука у Београду Драгана Митровић за Контекст констатује да Турска показује свој штетни утицај у нашем региону, све мање прикривено, понашајући се као непријатељска држава према Републици Србији.
“Реторички, турски председник тобоже грми због злочиначког опхођења израелских трупа према Палестинцима у Гази, док у ствари једва, под притиском јавности, прекида да купује нафту од израелске државе, те да интензивно војно сарађује са њом директно и преко Азербејџана. Не само да је Турска гласала и подржала срамну резолуцију о Сребреници у УН, која доноси само нове поделе и раздор међу комшијама и дестабилизује читав регион, већ наставља да као извршилац прљавих послова НАТО наоружава ОВК преобучену у тзв. војску Косова. Иако тамо не сме бити других оружаних формација осим КФОР и наших оружаних снага”, објашњава Митровић.
Турска је, додаје, себи дала право да на окупираном делу територије Србије наоружава формацију чији је циљ терор над српским живљем на КиМ и припрема за сукоб са војском Републике Србије, судећи према врсти наоружања које добијају.
“Најновији вербални испад турског председника, када је израелског премијера упоредио са Хитлером и Караџићем и Милошевићем, показује сву затуцаност и злонамерност његове политике и велико непријатељство према нашој држави и народу и намеру да пројектује у нашем региону свој злоћудни утицај. Уколико жели да одржава добре односе са Србијом, мораће да пронађе компас и врати се на пут разума, пристојности и конструктивности у односима”, закључује Драгана Митровић.
