Уколико идете први пут у Бабин Мост, а не познајете околину, нећете лако пронаћи ово село које припада општини Обилић, јер је путоказ порушен. У питању је мултиетничко село чије мештане, као и у многим другим крајевима на Косову, муче исти проблеми – одлазак младих и недостатак посла. Они који остају неретко се баве пољопривредом, те истичу потребу суживота и међусобне сарадње са свим комшијама, јер како кажу – уколико нема добре комуникације, нема ни доброг живота.
Ово је трећа емисија у серијалу „Како си комшија“.
Прва емисија у оквиру серијала говорила је о ситуацији у којој се налазе Срби у Церници, мултиетничком селу у околини Гњилана, у којем тренутно живи око 3,000 Албанаца и око 120 Срба. О томе читајте овде.
Друга епизода говори о животима Срба у селима Суво Грло, Бање и Црколез у метохијском подгору. О томе читајте овде.
Срби који овде живе, случајног намерника, углавном упознају са историјом и легендама о Косовском боју.
„Кнез Лазар је, по легенди, овде одржао задњи ратни збор и причестио војску, осим Самодреже, и овде код нас. 1989. године овде је постављена спомен трпеза кнеза Лазара, аутора Милића од Мачве, и сваке године се за Видовдан, поред Грачанице, и овде код нас одржава Песничко причешће, избор за Косовску девојку, и друге свечаности“, казао је један од мештанина Горан Данчетовић.
Међутим, када се помене Бабин Мост, прва асоцијација за све оне који овуда пролазе је паприка. И око производње паприке овде кружи легенда, па мештани тврде да је производе на посебан начин, али и да рецепрт производње чувају као тајну.
„У летњим месецима поред ауто пута можете да видите доста наших мештана који продају своје производе. Поред те импровизоване пијаце, они су и у Грачаници, у Митровици и на тај начин обезбеђују додатна средства за школовање своје деце овде у основној школи, или средњој у Племетини, Прилужју и Косовској Митровици“, објашњава Данчетовић.
Каже да мештани производе квалитетну паприку, али и да се нада да ће се почети са производњом финалних производа и њиховим извозом ван Косова.
Као и за све пољопривредне послове, временски услови су пресудни за добар и квалитетан род, међутим сада пољопривредници имају једну муку више, а то је инфлација која их није заобишла. Ни тајна производње паприке, ни добар род не гарантују више добру зараду.
„До ове године је и могло да се сведе на неку зараду, али ове године како ће да буде услед поскупљења ђубрива, хемикалија, течности за прихрану – не знам“, каже пољопривредник из Бабиног Моста, Милутин Вучковић.
Било инфлације или не, због недостатка посла у јавним установама и предузећима, све више мештана Бабиног Моста се бави пољопривредом. Готово да нема српске породице у овом крају која не обрађује земљу.
„Село је до рата било везано директно за електропривреду Србије, две термо-електране и угљено-копови, сви наши људи одавде су радили тамо, међутим од 1999. године већина њих је кући, бави се пољопривредом и прима ту надокнаду из електропривреде. Један мали број радника одлази на ремонте, када је то потребно, у Обреновац, Лазаревац, Костолац и додатно зарађује тамо“, објашњава Горан Данчетовић.
Каже да има доста младих који су одлучили да се баве пољопривредом.
„У томе су нашли додатне изворе финансирања за свој живот, за студирање, а то охрабрује и даје наду да ће ово село да живи још дуго“, поручио је.
Мештани Бабиног Моста кажу да муштерије бирају добру робу, често не гледајући ни цену, те да им посебно није важно које националности је произвођач.
„Имам ја неколико Албанаца из Приштине што сваке године долазе на кућну адресу, уверили су се у квалитет паприке и долазе сваке године. Не питају за цену, само да је квалитет добар“, објашњава Милутин Вучковић.
Тренутно у Бабином Мосту има око 160 српских и 35 албанских породица, и једни и други су ту од давнина, па су и навикли, не само на трговину, него и на заједнички живот.
Вучковић каже да немају проблема са својим комшијама Албанцима – староседеоцима, јер се „знају од малих ногу“, али:
„Проблем је када се досели неко нов, па мало он није навикао на нас, једино тако нешто кад се деси, иначе овако не, никаквих проблема нема“.
Каже да морају да „заједнички живе“ али и да сарађују.
„Морамо међу собом да купујемо, све то иде узајамно, не могу само Србима-Срби да све то искупују, мора и Албанаца да има, и других нација, мора да има неке сарадње“, објаснио је.
Данчетовић, са друге стране, каже да у Бабином Мосту повремено дође до „трзавица“ међу омладином, те да је реч о спорадичним свађама.
„Не могу да кажем да су идилични односи, тренутно је можда тај неки живот ‘једни поред других’, након рата то не може тако брзо да се врати. Мислим да треба и ми и они да будемо свесни, да смо принуђени да живимо заједно и да ће лакше да буде ако имамо тај суживот овде, међутим, за то су потребне две стране“, објашњава мештанин Бабиног Моста.
И поред релативно добрих међунационалних односа и покушаја дела младих да опстану на плодној земљи, жеља за бољим и лакшим животом, одводи из Бабиног Моста, и Србе и Албанце.
„Сви ти људи који оду на неки начин, мојих година, породични људи са једним или двоје деце, сви оду због тог посла, јер немају овде посла, немају шта да раде и онда морају да иду да траже нешто новије и боље за њих и за своју породицу“, каже Слободан Милић директор ОШ “Милан Ракић” у Бабином Мосту.
Данчетовић такође тврди да млади када приведу крају образовање, отежано долазе до посла, али се нада да ће се то променити.
Наду да ће Срби опстати у Бабином Мосту даје осамдесет четворо ученика који похађају Основну школу „Милан Ракић“, која се налази у центру села. Ускоро се отвара и нови предшколски објекат, а већ у наредним месецима очекује се да у њему буде око 40 малишана.
Вера у боље сутра постоји, а вредни домаћини Бабиног Моста кажу да је најважније да буде мира и добрих међукомшијских односа, заснованих на поверењу.
„Наши родитељи су заједно са њима радили у електропривреди, заједно смо радили пољопривреду, помагали једни другима, има и сада тога, али не у том степену како је било пре рата“, каже Данчетовић.
Слободан Милић додаје да је суживот битан, те поручује да, уколико нема добре комуникације, нема ни доброг живота.
Некада у Бабином Мосту није било језичке баријере. Подразумевало се да Албанци говоре српски, а Срби албански. Данас то није случај, па се млади, иако из истог села, нажалост готово и не познају, а споразумевају се на енглеском.
