КоССев покреће нови серијал емисија под називом „Како си, комшија?“, који ће сведочити о животу мањинских заједница у окружењу. Прва прича говори о ситуацији у којој се налазе Срби у Церници, мултиетничком селу у околини Гњилана, у којем тренутно живи око 3,000 Албанаца и око 120 Срба.
Односи са комшијама Албанцима су релативно добри, тврде мештани, али и кажу да њихово погоршање често изазивају политичари. Незадовољни су због недостатка посла или ниских плата и пензија. Ипак, оптимизам постоји, надају се бољем животу, тврде да не могу једни без других. Млади, упркос потешкоћама, планирају будућност у овом селу и позивају све који су га напустили да се врате.
У Церници је некада живело око 700 Срба, међутим, лоша послератна економска ситуација и крхка безбедност, натерали су већину да напусти ово село.
Један од тамошњих Срба, Миливоје Нисић у разговору за КоССев присећа се догађаја кроз које су људи пролазили током рата на Косову.
„Ово је тешка прича, ја о њој не волим да причам. Понекад, и расплачем се. Знате како, претрпели смо терор овде. Од 99. године, од јула месеца до 2004. године погинуло нам је седморо људи. Ни криви, ни дужни. Сви на својим праговима. Погинуо нам је мали Милош, четири године. Џелат га је убио поготком у главу, то је било стравично. Нико до данас није сносио никакве последице за те злочине. Страховито је било. Значи, 40 људи је рањено, десетак кућа оштећено од минирања, од паљења и свега“, подсећа Нисић.
Наводи да сада живе мирно, међутим, пожалио се на прилично низак животни стандард, за разлику од живота раније када су, тврди, људи живели лагодније.
Осим у школи, која је у овом месту, како каже, једини извор прихода, део мештана, и Срба и Албанаца, бави се и пољопривредом. За тако нешто је неопходна међусобна сарадња.
„Ми смо везани једни за друге, наш живот без наших комшија, али и њихов без нас, мислим да је немогућ. Знате како, увек ти треба комшија о било каквој причи да се ради. Трговина је ту, једни са другима тргујемо. Ми морамо да живимо, ми све животне намринице набављамо ту у Гњилану, код Албанаца нормално, пошто они држе те маркете и све то. Наше производе морамо да пласирамо њима, јер нису наши купци само Срби. Све што људи произведу од пољоприврдне производње, нормално да се ослањамо на трговину са нашим комшијама Албанцима“, казао је Нисић.
У овом селу налазе се чак три цркве и једна џамија.
„Ми овде никоме ништа нисмо узели, живимо на својим огњиштима, живимо поред своје цркве, никоме никад нажао и зло нисмо учинили. Ми и данас не желимо никоме зло, волимо да живимо са људима, са комшијама да се сретнемо и да причамо, да имамо комуникацију, да један другоме пожелимо добар дан, добро јутро и да не гледамо једни на друге као на непријатеље“, истиче мештанин.
Исто потврђује и други саговорник, Горан Ђорђевић, директор О.Ш. „Бранко Радичевић“ у овом селу. Сматра да је без комшија немогуће живети.
„Наше комшије су и пре 1999. године живеле са нама. Ја сам живео у Гњилану где сам имао пријатеље, имам и данас пријатеље Албанце са којима се дружим, са којима пијем кафу, никакав проблем, али мислим да полако и они постају свесни да су изманипулисани са неким обећањима која нису била реална“, каже Ђорђевић.
Српска деца у Церници наставу похађају по наставном плану и програму Министарства просвете Републике Србије, али у условима неадекватним 21. века. Усред села, ни налик правом школском објекту, у изнајмљеном простору, у кући ћерпичари смештена је школа, насупрот великој школској згради коју похађају деца из већинске албанске заједнице.
Ђорђевић истиче да су пре 1999. године услови у овој школи били идеални за ђаке.
„Шта да вам кажем, када је у том периоду школа имала кабинетску наставу, имала је школску салу, тушеве и све остало што и најбоље школе у централном делу Србије имају. Данас је мало ситуација другачија, од 1999. године ми боравимо и функционишемо у изнајмљеним, приватним објектима који су тренутно овде и ви видите у каквој ситуацији радимо и функционишемо“, казао је директор додајући да се, упркос томе, труде да ђаци остварују добре резултате и стекну предзнање за даље школовање.
У већини одељења је један наставник и један ђак, на шта су се деца, како каже директор, већ навикла.
„Ми се трудимо да им то објаснимо овако, тај рад индивидуални који они имају свакодневно и из сваког предмета, по плану и програму наше државе, верујте ми, свуда ван територије Цернице се он плаћа, а овде наставници имају фокус током целог часа на ученике“, каже.
И ту је предност овог рада, како тврди, наставне јединице се обрађују до детаља.
Млађа популација Срба, као и старији мисле да места у Церници има за све и поред недостатка свега што имају млади у 21. веку свуда у свету.
У селу имају само продавницу, а излазе у нека од суседних села – Партеш, Кусце и Шилово. Кажу да су на то навикли.
„Па навикли смо. Навикли смо и сада је оно нормално. Нама недостаје свашта нешто, недостају нам изласци, недостају нам кафићи, недостаје нам град где можемо да одемо, прошетамо, дружимо се и све то. Али све је то некако саставни део овог нашег живота и онда, недостаје, али опет на неки начин смо, може се рећи, задовољни“, казала је Марија Стојановић, наставница физичког васпитања.
Упркос свим потешкоћама, млади Церничани кажу да остају на својим огњиштима и да не желе да оду. За то их, пре свега, везују и жртве и њихови гробови.
„Моји планови су да останем овде, уопште да чувамо те своје жртве, нажалост жртве, тако да кажем и њихови гробови нас везују за овде и они су темељ овог села, који нас је задужио да ми њих чувамо и да истрајемо овде докле год можемо“, казао је наставник руског језика, Лазар Петровић.
Док планирају своју будућност у родном селу, позивају све који су отишли, да се врате, па и Албанце који су такође бољи живот потражили ван Косова.
„Вратите се овде, будите ту са нама и мислим да ћемо се боље снаћи када нас је више и када смо заједно. Ја се надам искрено да ће то време да дође, да ће људи да схвате да ми једни другима не правимо проблеме, да ова териоторија Косова, да ово наше место, Церница, је створена и за једне и за друге. Нити ми њима сметамо, нити би они нама требало да сметају“, истичу мештани.
Да би се живот грађана у Церници побољшао, зависи од централних и локалних власти.
Забрињава то што је за општину Гњилане, према њиховим речима, српска заједница невидљива.
Покушали смо да проверимо шта локална самоуправа чини како би се побољшао живот мањинских заједница, односно Срба у Церници али из општине Гњилане, одговор нисмо добили.
