Не прође ни дан да их се не сетим, поготову сада када видим комбајн, време је жетве, почињем да плачем и сетим се да немам своје, прича Славица Јанићијевић Поповић за Косово онлајн, која је у крвавој жетви 23. јула 1999. године изгубила брата, оца и двојицу стричева.
Јул месец се у Старом Грацку памти по болу, жетви која није донела жито, већ класје обојила црвеном бојом. Тог сунчаног дана проливена је крв четрнаесторо мештана овог села.
Славица Јанићијевић Поповић је 23. јула изгубила четири члана породице – оца, двојицу стричева и брата који је имао само 17 година – Новицу Јанићијевића.
“Тог дана је било топло, међутим, касније негде око 18 часова, када су они отишли на жетву, почео је неки ветар да дува. То се десило и у Грачаници, а и овде, мештани тако кажу. Мени је јављено у 3 сата ујутру, јер везе телефонске нисмо имали да из села зову. Мене из Крагујевца зову и јављају да су моји погинули. Шта рећи, та бол ме и дан данас прати. Шест дана су их држали у Приштини, наводно је вршена обдукција, међутим, од тога немамо ништа, никакав папир. Сахрана је била у среду, мој брат би у понедељак напунио 18 година, у петак је страдао, а у среду је сахрањен. Та сахрана ми је остала у сећању болном, и речи Кушнера који је рекао да ће сваки камен да помери да пронађе починиоца, 24 године од тога нема ништа“, присеча се Славица Јанићијевић Поповић.
Заједно са Новицом ранама причињеним од стотине метака подлегли су и Милован Јовановић, Јовица и Раде Живић, Андрија Одаловић, Слободан, Миле и Момир Јанићијевић, Станимир и Бошко Декић, Саша и Љубиша Цвејић, Никола Стојановић и Миодраг Тепсић.
Породице на гробље одлазе искључиво под пратњом, живот се у селу променио, млади одлазе, а Славица не излази из куће без фотографија својих најмилијих и поручује да ће их носити док је жива.
“Док сам жива носићу слику своје родбине, али и свих 14 страдалих. Сваког војника Кфор-а кога видим, и у Грачаници, ја им покажем слику, да знају да починиоци нису кажњени, а да је 14 жетелаца масакрирано. Док сам жива носићу слике. Брат ми даје велику снагу, он је са мном, бар тако осећам. Не прође ни дан да их се не сетим, поготову сада када видим комбајну, већ је време жетве, почињем да плачем. Сетим се да немам своје и тако иде живот“, кроз сузе прича Славица.
Унмик је у октобру 2007. године ухапсио Мазљума Битићија из села Велики Алаш, у близини Старог Грацка, због сумње да је учествовао у убиству српских жетелаца, међутим, он је два месеца касније пуштен из притвора услед недостатка доказа.
“Киривим Кфор, који је био задужен за све. Често се питам због чега их нису пратили. То бих волела да питам војску која је била овде, због чега тог дана нису ишли да прате наше мештане”, пита се Славица.
Седам Албанаца било је под истрагом, али ниједан није одговарао за злочин. Специјално тужилаштво у Приштини, заједно са Еулексом је 2017. године обуставило истрагу због недостатка доказа.
“Та вест ми је била друга њихова сахрана. Друга сахрана мог брата који је убијен са 17 година. Свих који су масакрирани. Да од институција, као што су Еулекс и Кфор, са којим смо живели у нади да ће нам помоћи, добијеш такву одлуку да је обустављена истрага. То је болно за сваку породицу, ми у њих гледамо као заштиту, као подршку, да пронађу сваког Србина на Косову. Ја не знам како су смели да донесу такву одлуку без питања породица, ја мислим да се и ми питамо, јер смо ми оштећени као породице“, истиче Славица.
Сваке године у Старом Грацку, испред споменика невино страдалима, служи се помен одакле се упућују позиви међународним представницима да поново покрену случај, али и поручује да Срби своје жртве неће заборавити.
На споменику је поред имена страдалих написано: “У мом се селу весела жетвена песма не чује више, а на мени је да сведочим и памтим зло почињено, да никад не заборавим”.
