Дивећи се сјају обновљеног манастира Прохора Пчињског, не можемо да се не сетимо стотине других српских манастира и цркава широм старе Србије, у срцу ове земље – на Косову и Метохији, казао је данас академик Славенко Терзић.
Он је у беседи поводом обележавања 950 година од оснивања манастира Прохор Пчињски и 700 година од упокојења краља Милутина, који је обновио тај манастир у 14. веку, рекао да се морамо запитати какав је наш однос данас према старој Србији.
Терзић је додао да му се чини да цела Стара Србија нама данас значи мање него што је то била за научнике, књижевнике, државнике и нашем народу у временима када смо били под туђом влашћу.
“Старосрпске и косовске теме, косовски завет, били су у средишту стваралаштва целокупне српске интелигенције 19. и 20. века”, казао је Терзић.
Истиче да је етничка структура Старе Србије и наше јужне покрајине измењена систематским терором и злочинима под окриљем османских султана и наглашава да до 18. века нема Албанаца на Косову у већим компактним целинама.
“Они се насељавају на ове просторе током 18. и 19 века највећим делом са севера Албаније и постају ударна десница Османског царства у продору на српске земље и даље према хришћанској Европи”, каже Терзић.
Истиче да су у заблуди идеолози “велике Албаније” ако мисле да ће чишћењем свих српских трагова на Косову изградити срећан и спокојан живот свог на”рода и деце у будућности.
“Скоро два века траје прогон Срба из постојбине. Косовска мисао је срж наше националне идеје”, поручује Терзић.
Каже и да су се на овом месту Старе Србије, у манастиру, наши преци окупљали девети и по векова, да би славили светог Прохора Пчињског који је одувек у овим крајевима имао снажан култ.
Појашњава да су на празник Прохора Пчињског све радње у Врању биле затворене, а да када је Врање пало под турску власт ретко ко је из хришћанског света изостао да не оде на сабор.
“Пчињ је као мали Јерусалим у који свако једном у животу мора отићи. Манастир је био током векова разаран, пустошен, скрнављен, обнављан, зато су ретка сведочанства и расута су по свету, а све почиње од сина Јована и Ане који је решио по пунолетству да остави земаљске чари и да се посвети Богу. Подвизавао се средином 11. века пуне 32 године, храна му беше растиње и трава, а молитвом је хранио своју душу”, испричао је Терзић.
Како каже, манастир је вековима био велики духовни и књижевни центар српског народа, почетком 19. века у њему ради манастирска школа.
Наслов: Покрет за одбрану Косова и Метохије
