Покрет за одбрану Косова и Метохије

Слободан Антонић: Ћирилица – шиљилица

Слободан Антонић. (Фото: Медија Центар Србија)

У среду је донет закон о заштити ћирилице. То је одавно ваљало урадити. Стари закон о употреби језика није мењан, када је српски језик у питању, од 1991, а тај законније искао ћирилицу чак ни у српским школама. Али, боље икад него никад.

Ћирилица је идентитетско питање. Џорџ Ален, амерички амбасадор у Југославији 1949-1953, тражио је од југословенског министра просвете и културе Родољуба Чолаковићада се, као доказ потпуног „раскида с Русима“, напусти ћирилица и пређе сасвим на латиницу. „У извесном смислу то и радимо“, одговорио је Роћко. „Трудимо се да свако дете у Југославији научи латиницу, па ће до тога доћи само од себе“ (овде 148).

Очигледно, докле год пишемо ћирилицом ми смо за атлантисте „мали Руси на Балкану“. Зато је после 5. октобра извршена латинизацијаготово целокупног јавног простора. И зато је Венецијанска комисија протестовала због ћирилице у члану 10 српског Устава (2006).

Идући за предрасудама својих „белих господара“, и наша аутоколонијална интелигенција развила је културрасистички презир према ћирилици. Тако на Грухоњићевом порталу Аutonomija info читамо: „А шта нам говори мањак ћириличних табли (у Новом Саду – С. А.)? Прва је да се Нови Сад глобализовао, да више није она стара `српска Атина`, у којој се `мислило и на ћирилици писало`. Друга ствар је отмено присуство латинице“.

Ћирилица је за наше аутошовенске селебритије простачко и паланачко писмо, и ту никаква рационална аргументација не помаже – осим ако им њихов „бели господар“ не каже другачије.

И за околне шовинизме ћирилица је знак „српског национализма“. То је политика још од времена СФРЈ. Јован Душанић, бањолучки професор универзитета, био је ухапшен због српског национализма, а „као `необориви` докази мога национализма навођено је: да се потписујем ћирилицом, да су питања на испитним цедуљицама откуцана ћирилицом, да оцене у индекс такође уписујем ћирилицом, да су сва обавештења на моме кабинету исписана ћирилицом, те да ми син носи име – Арсеније“.

Пише ћирилицом, а сину дао име Арсеније – е, јесте тај српски национализам малиган!

За време противсрпских ратова (1991-1999) сироту ћирилицу прогласили су агресорским писмом. Хрвати су спалили три милиона ћириличних и екавских књига, а Марко Вешовић поручивао је из Сарајева да је „ћирилица – шиљилица четничких кама“[1].

Данас и у Србији ћирилица на друштвеним мрежама код аутошовиниста изазива епилептичке нападе. Не само код ботова: „Апсолутно је правило да кад нешто пише ћирилицом, то су најобичније фашистичке баљезгарије“, то је „писмогеноцида, фашизма и мржње“. Ни селебритији, попут Тијане Којовић, не крију да често наилазе, како каже, на „твит с којим се слажем, али ипак не лајкујем, јер је на ћирилици, па помислим ко зна шта је у ствари овај мислио“.

Идеја да се ћирилица заштити од изумирања код њих је производила само гнушање од те „типичне манифестације српског национализма“. Гоца Чомић, док још није била министарка, тврдила је да је заштита ћирилице „кичерај“ и„подгрејани национализам који с културом и писменошћу нема ама баш никаквевезе“ – подгрејан зато што су „потрошени сви архи-непријатељи, пресушило се са мрзитељима Срба, па – удри по `јој, угрожена нам наша ћирилица`” (види и овдеовдеовдеиовде).

И кандидаткиња за нову Гоцу Чомић – опозициона инфлуенсерка Биљана Лукић, такође је уредно исмејавала заштиту ћирилице. „Може ли Министарство културепре одбране ћирилице да се позабави одбраном правописа/граматике?“, питала се ова мудријашица, а све подучавајући нас да су „национализам и шатро родољубље последње уточиште лопужа и затуцаних празноглаваца“, те да су питања попут „ЕУ-Русија, НАТО и Косово  завршене приче“.

Лукићева је прижељно ширила бедастоће да је „и латиница Вука Караџића“, те се хвалила да припада „генерацији која је у школи учила да српски језик има два писма, која је писала писмом које јој више одговара, које јој је практичније“ – при чему се некако свагда показивало да је за њу, као и за остале другосрбијанске селебритије, једино практично писмо увек и искључиво – латиница.

Уопште, кад год неко крене да попује о богатсву двоазбучности и о глупости заштите ћирилице погледајте шта и како пише. Недавно се и Басара избљувао по „бојовницима“ за ћирилицу, а кобис каже да су му у последњих десет година све књиге, до једне, на латиници, а јамачно и сви новински чланци. Како то? На речима богатство двоазбучности, а на делу готово потпуна униформност и немилосрдно сатирање ћирилице.

Ако смо за разноврсност ваљда треба да заштитимо оно што нестаје. Изађите на улицу, уђите у продавницу, окрените било који комерцијални ТВ канал – и разумном човеку све је јасно о  реалном стању наше „двоазбучности“.  А знате ли какав је одговор селебрити мудраца зашто не треба ама баш ништа предузимати? „Ћирилица ће се одржати ако пронађе сопствени raison d’être (…). Ако није довољно витална, ћирилица ће да одумре, и то неће бити штета, јер оно што у себи више нема животне снаге нема ни разлога за живот“[2].

Они својски раде да ћирилица нестане – јер то је ознака „Руса на Балкану“, „примитивна“ је и „националистичка“… Мирно посматрају како наше древно писмо убрзано изумире – „што у себи нема снаге, нема ни разлога за живот“, јел` тако. Али, кад неко покуша нешто да уради – узбуна, „национализам“, „дискриминација“!

То је била главна садржина противљења овом закону које је долазило од Хелсиншког одбора за људска праваили од идеолошких комесара с Пешчаника. Највише ми се допао паметњаковић с Autonomije info који је завапио да је ово „израз политичке регресије и притиска на Србе који користе латиницу“. У чему је притисак? Autonomijа info ће да пређе на ћирилицу? И Helsinška povelja? И Peščanik? И Danas? И N1? И Blic? И Remarker? И Newsmax Adria? И Laguna ће уместо 218 књига на латиници и 24 на ћирилици, да објави три милиона књига на ћирилици и две књиге на латиници?

Ништа се неће променити у животу наших кругодвојкашких примадона, баш ништа. Осим што ће, можда, неки рачун од јавног предузећа сада бити на ћирилици, и што ће на етикетама уз Uputstvo стајати и Упутство. И то је фактор „снажне националистичке мобилизације и средство принуде и застрашивањаграђана“? Какви типови.

Наравно, закон је далеко од идеалног, али не зато што је превише тога захватио, већ што је захватио премало. Као што су неки критичари већ приметили, он је далеко од увођења ћирилице као стандарда за српски језик у јавној употреби. Али, и то што доноси је ипак нешто, ма шта мислили о власти која га је прогласила. Па да видимо како ће да га спроводи.

А и опозиција би требало да каже коју реч о томе шта би урадила с овим законом ако дође на власт. Укинула га – као споменик Стефану Немањи? Поправила га – у чему? Ламброс је лепо рекао да је ћирилица „лакмус тест за нашминкане фашисте“. Да ли само за ћирилицу важи „што нема снаге, нека умре“? И да ли неко мисли да ће Срби то правило стварно да прихвате као нормално?

[1]„Marko Vešović, crnogorski pjesnik iz Sarajeva u Hrvatskom i bošnjačkom tjedniku“, пренето у: Vjesnik, 10. listopad 1994, Zagreb, прештампано овде, 191-192; навод је на стр. 191.

[2] Иван Миленковић, „Мумифицирање културалне политике“, Политика, 24. август 2013, Културни додатак, стр. 7.

(Правда, 17. 09. 2021)

 

 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print