Покрет за одбрану Косова и Метохије

Слободан Самарџић: И ја се питам – чему расправа, али ипак расправљам

Напомена: Овај текст написао сам као одговор на прилог Радета Вељановског који је под насловом „Ако је Косово део Србије, чему онда расправа“ објављен у дневном листу Данас од 27. јула. Овде је аутор на већем броју места реаговао на мој текст „Дављење јавности косовским стереотипом“ који сам објавио у истом листу од 23. јула. Мој одговор на прилог Р Вељановског послао сам редакцији Данас-а 27. јула, и добио следећи одговор главног уредника, Драгољуба Петровића:

Поштовани г. Самарџићу,

примљено, али смо одлучили да обуставимо ову полемику јер мислимо да су све стране рекле своје. И да је даља расправа бесмислена.

Поздрав Дража Петровић

Одговорио сам речима:

Поштовани г. Петровићу,

хвала на одговору.

Мислим да грешите што заустављате ову полемику, јер се не ради о “странама” него о људима појединцима који имају своја мишљења. Да сте стварно мислили на “стране”, не бисте пустили чланак Р. Вељановског, јер би онда  “једна страна” дошла до свог права већ чланком Д. Теодоровића. Нисте ме убедили вашим одговором, премда сам вам захвалан што сте пустили мој први текст.

С поштовањем,

Слободан Самарџић

 

Пред читаоцима је мој одговор Р. Вељановском, који је прво требало да се нађе на страницама Данас-а.

            У свом напису „Ако је Косово део Србије, чему онда расправа“ Раде Вељановски ипак расправља с мојом маленкошћу у худом покушају да демантује оно што сам приметио у политички громогласном, али аргументативно слабом иступу Душана Теодоровића. Али, овај прилог иде само у ширину дате теме – набацује друге догађаје – не дајући ни најмање објашњење основног проблема. То није чудно, будући да Вељановски, исто као и Теодоровић, полази од аксиома „реалности“, не осврћући се на моје упозорење да је реч о изузетно полемичком термину, можда и по себи, али свакако у контексту његове екстремне политичке злоупотребе у западној политици према Косову и Метохији.

            Вељановски не примећује да ја говорим о „реалности“ у строго новозападном политичком говору (од јуна 1999), као језичкој конструкцији за убеђивање српских „постоктобарских“ политичара и целокупне српске јавности у то да је „ствар готова“, без освртања на читав низ материјалних и правних чињеница које говоре сасвим супротно. То што Вељановски и део културног погона у Србији узима ово специфично значење „реалности“ као меродавно, њихово је право, али, што се мене тиче – само право на заблуду са потенцијално рђавим последицама.

            Оно што таквом становишту не одговара, и зато од тога бежи као ђаво од крста, јесте друга слика реалности на Косову и Метохији, она са којом се суочила постоктобарска власт. Као прво, Србија је годину дана пре тога била кажњена због политике тадашње власти и то: бомбардовањем са тешким људским и материјалним последицима, делимичном суспензијом (не одузимањем, тј. поништењем) њеног правног субјективитета у покрајини, пријемом око 250 000 – број прихваћен од UNHCR – интерно расељених лица, узгред под тешким насиљем Албанаца и др. Нове власти су прихватиле ову казну као свршену ствар, али нису могле да прихвате даље кажњавање Србије, овога пута под демократском влашћу, коначним одузимањем територије у корист албанске заједнице. За тако нешто није постојао ни један валидан правни акт или фактички разлог. Одмах да кажем, онај чувени „разлог“ новог неписаног права за одузимање територије због етничког чишћења и непоштовања људских права, тј. њиховог бруталног гажења, Албанци су одмах после доласка међународне мисије и пред њеним очима анулирали још горим етничким чишћењем и још тежим (по последицама) гажењем људских и грађанских права Срба и осталих заједница у покрајини.

            Овај пример, који је немогуће фактографски негирати, говори о новој реалности са којом се суочила нова власт у Србији. Да је у покрајини неким случајем успостављена каква-таква демократска управа уз поштовање специфичног правног механизма Резолуције СБ УН 1244, нова власт у Србији суочила би се са непријатним аргуменом праве а не измишљене реалности и тај аргумент јако би утицао на тумачење правних чињеница које иду у прилог Србији. Такав сценарио није се могао појавити из глиба албанских злодела, и ћутања западних миротвораца на терену, тако да није реално настала ни евентуална предност значајна за постепено решавање статуса Косова и Метохије у корист албанске стратегије. Албанци су ултимативно захтевали независност одмах, што није било у супротности са геостратешким интересима западних сила. Такав ултиматум стварао је озбиљне спорове са новим властима Србије, које су имале врло помирљиву политику и преговарачку платформу за мирно и компромисно решавање (не напросто „решење“) овог дуговременог сукоба. (Узгред нека Р. Вељановски боље прочита Платформу, јер видим да му је за око пао њен ефемерни, па и тај слабо прочитани, део).

            Из оваквог повеза на очи, стављеног како се о „реалности“ не би судило на основу колико год сложених чињеница, него на основу приземне политичке персуазије, следи скучена перцепција „Косова“ са погледом на „реалност“ који се слаже са погледом косметских Албанаца и западне политике. (Знаковито је да Вељановски, можда десетак пута у овом недугом тексту, за врло препознатљиву политику западних чиниоца на КиМ користи еуфемизам „међународна заједница“). Из тог готово јединства погледа следи низ препознатљивих фигура без којих нема ни сопствених речи ни полемике са другачије мислећим. Ни Вељановски није одолео овим популарним фигурама:

  • Срби су криви за радикализацију прилика; аутор почетак смешта у средину осамдесетих година прошлог века; он тврди да је са стране Албанаца наводно било само „појединачних напада“ на Србе. Човек тако бенигно говори о времену када је на делу била етнификација тржишта некретнина, где су Срби били само продавци а Албанци само купци. Државне власти Југославије и Србије то нису примећивале.
  • Какве год аргументе неко употреби, у овом случају моја маленкост, наићи ће на фигуру „митоманије“; и Вељановски, као по шаблону, не може да избегне ову омиљну фигуру; ergo, свака, ама баш свака, прича која није за предају Косова Албанцима, јесте по дефиницији митоманска.
  • Албанци имају јаке разлога да се одвоје од Србије; реч је о претрпљеним мукама које су доживели под управом државе Србије; нема ни примисли на то да су Албанци, под западним патронатом, направили „пропалу државу“ која функционише као скупни нарко-картел, из које данас беже и Албанци.

Из слике „реалности“ коју протежира Вељановски излећу ове вирусне мимикрије, које инфицирају све чега се дохвате. Тако је Устав Србије основ „националистичког консензуса“ због својих одредаба о Косову и Метохији. Реч је о темељном државном  документу, који је израз дугогодишње јавне расправе, друштвеног и политичког консензуса, одлуке огромне већине посланика и референдума са изузетно захтевном већином. Ваљда је требало да га усвоје Чеда и Чанак, па да буде легитиман! Иначе, јако је занимљива прича о нашем лошем уставу, који је дело наших прилика и домаћих актера, и албанског, који су написали други, али јесте меродаван за решење проблема.

Наравно да Косово, какво је изникло из једног вишедеценијског сецесионистичког покрета и акта, данас нико не узима озбиљно осим, као што сам рекао, геополитички. Не знам зашто се Вељановски буни против тог мог става. Управо зато што се оно обнажило као чисти геополитички пројекат, а у међувремену је постало неодрживо у форми државе, нико, па ни његови западни спонзори, не мисли добро о тој наказној творевини. То што таква перцепција није довољна западним силама за његово напуштање и демонтирање, не би смело ником, па ни Р. Вељановском, да даје повод за кројење илизује о добром споразуму о међусобном признању, како он каже, између „два ентитета“. Замислите, после свега што се догодило од јуна 1999. наовамо (21 година) – после масовног протеривања, запоседања земљишта, уништавања верских објеката и светиња, отуђења приватне имовине и имовине јавних предузећа, свакодневног хапшења и држања у затвору невиних људи без покретања поступака, застрашивања и претњи – да неко говори о „решењу“ у виду „постизања договора о заштити свих људски права, безбедности и имовине Срба, о одређеној самосталности општина са већинским српским становништвом, заштити верских и осталих објеката, и све то уз гаранције ЕУ и УН“. То делује као неукусна шала.

Ни једна држава на свету не би ушла у овакав хазард са елементарним правима свог становништва, територије и имовине макар и били окупирани, али бојим се да ова наша јесте. Па зашто се онда буните против Вучића?  

Аутор: Проф. др Слободан Самарџић

Фото:  Z. ILIĆ / RAS SRBIJA                   

       

                

             

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print