Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Слободан Самарџић: После читања Хандкеове Историје иза приповести

Између 1991. и 2011. године Петер Хандке написао је осам мањих књига о кључним збивањима у нашој земљи, које су све осим једне објављење код највећех немачког издавача Зуркамп-а (Suhrkamp). Домаћа публика имала је прилику да се упозна са две од њих (Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине и Летњи додатак зимском путовању), а ево сада захваљујући подухвату четири здружена издавача имамо сабране све његове радове (на близу 500 страна) посвећене нашој тегобној новијој историји.

Утисци о овој књизи су бројни, али један од њих се истиче: Хандкеово приповедање није само литерарно савршено него је и дубоко истинољубиво. Разуме се да говоримо о две димензије овог дела – о начину излагања и о његовој историјској подлози. Ове две ствари, као код сваког великог писца, у Хандкеа су нераздвојне. Историја се излаже кроз приповест, она је иза ње, као што каже наслов збирке који је сам писац одабрао. Хандке је, дакле, приповедач о збивањима, али догађаји о којиме се приповеда нису литерарна фикција већ су доживљена збивања са лица места. Писац је, наиме, био бар дванаест пута у овим крајевима, или у оном крају који је стварао своју слику о овим крајевима (Хаг као средиште једног „трибунала“), да би сваки пут вративши се кући писао, тј. приповедао, о ономе шта је чуо, видео и записао.

У томе, писца су по свој прилици водиле две његове говото литерарне страсти: ходољубље (израз Зука Џумхура) и знатижеља. Што се првог тиче, он је, како смо рекли, бар дванаест пута био „на лицу места“, али не само то. Он је Србију са Косовом и Метохијом и босанско подриње сваки пут прешао уздуж и попреко у својој истраживачкој мисији о рату и људима у рату. Када је о знатижељи реч, он није само хтео да сазна шта се догађа на месту предратних, ратних и поратних збивања, него и да сазна шта се то збива на страни моћних западних сила које су равноправно, премда не и пуноправно, учествовале у свим поменутим фазама.

Хандке је убеђени панјугословен. То се лепо види у првом есеју о Словенији писаном непосредно после „малог прљавог рата“ (јун 1991). А када се Југославија распала, постао је непоправљиви борац против слике непријатеља коју су од онога што је од ње остало – а то су СР Југославија, па Србија и Црна Гора, па Србија – правили западни медији. Он није заступао никакву српску ствар, сем у мери у којој је против-чињеницама оповргавао стално деловање „хорди хушкача – новинара, који су годинама својим речима и сликама ударали у исти добош и са своје чеке у иностранству представљали исто тако гадне псе рата као и они у подручју захваћеном ратом“ (стр. 100). Разуме се, како је време пролазило он се усредсређивао на Србију, јер као приповедач о једном реалном збивању није био господар временске димензије свог приповедања. Господари времена, тј. његових догађајних секвенци, били су самозвани управљачи егземпларног простора великог експеримента – планетарне доминације. Хандке као да није хтео да пропусти положај сведока-очевидца на једином месту земаљске кугле на којем се овај experimentum mundi видео као на длану. Укратко, ово није могло извана него само изнутра и зато је Хандкеова слика коју је сликао двадесет година не само сушта супротност него и сушта истина супротстављена “интензивној порнографији речи и слика“ (260), којој је била изложена светска јавност. Кажемо, ствар се од Југославије померала ка Србији, дакле дестинацији којој један истинољубиви дух није могао да одоли.

Број примера које наш приповедач записује, а потом и описује изузетно осетљивим литерарним оруђем, прилично је велики. Не стога што би аутор желео да што већим квантитетом описаног буде убедљивији, већ зато што је пример најубедљивији реторички (приповедачки) елемент. Хандке је само ходао, често и без пратње својих сапутника или домаћина, и само разговарао са статистички случајним људима, у правом смислу sine ira et studio. Резултат је био природан – нико није ништа сведочио, најмање у складу са званичном верзијом „наше стране“. Бројни саговорници само су излагали своју муку која би вероватно деловала истоветно мукама људи са друге стране фронта када би оне (муке) биле тако непосредно исказане без ратнопропагандне обраде медијских службеника. Хандке се противи управо тој неравноправности приказа са ефектом дискриминације и тоталне изолације „једне стране“. Он као да хоће да успостави равнотежу у перцепцији зла, не објективно него субјективно, најпре сам себи а нека читалац успостави своју меру. Дакле, нема спора да су Кравице и остала сребреничка села претходила „Сребреници“ покољима над Србима током три године, а најсвирепије на Божић 1993. Проблем је у томе што првога нема у информативним средствима „света“, али ни post festum на Хашком трибуналу, а друго је уздигнуто на ранг геноцида. А ништа од тога није тачно. И зато Хандкеова саговорница, мајка убијеног сина, на пишчево питање – да ли је преживелима неподношљиво то што је заборављен масакар у Кравици, као и масакри у околним селима, одговара: „Али за то зна цео свет!“ (379).  Пример који више није пример, него је сведочанство орвеловског правила: лаж у истини и истина у лажи.

Два есеја о Хашком трибуналу и Слободану Милошевићу одишу истом врстом примерне истинољубивости. Хандкеов анђео као у „Небу над Берлином“ (писац сценарија за режију Вима Вендерса, 1988) летео је свугде где је направда оних година прекривала правду, па је стигао и изнад Хага. Прича води од дочаравања атмосфере око затвора Схевенингена и у згради Трибунала, до врло виспрених стручних погледа на природу „суда“ (Хандке је, иначе, академски образован правник). Не без везе са овим описима, писац нам о овом постмодерном феномену планетарне постистине каже: „Ова међународна кривична комора је донела толико одлука унапред да је коначна пресуда која би била супротна од њих готово незамислива“ (349). Стога за аутора, овај трибунал није напросто пристрасан, већ је пре свега страна у спору. Овај његов увид, пун илустративних детаља, оправдава енигматични поднаслов овог есеја: „Извештај заобилазног сведока у процесу против Слободана Милошевића“. Хандке се, наиме, пријавио као сведок одбране, али га је сијасет кероловских изокретања с оне стране огледала лишило те иначе искрено припремљене улоге. Тај заокрет, међутим, донео је овај сјајан есеј са вишедимензионалном сликом праве природе ове несудске неинституције.

И последњи по реду есеј о судбини директора РТС-а Драгољуба Милановића, осуђеног у истом трибуналу због „свесног жртвовања читаве ноћне смене ове телевизије“, оставља непогрешив утисак о Хандкеовом бескомромисном приповедању. Њега је, у неуморном трагању за истином, или бар голим чињеницама неког важног ратног догађаја, заинтересовао један феномен у вези са злочиначким бомбардовањем здраде РТС-а. То је чињеница да од свих актера овог догађаја – господара рата, ратних хушкача различите врсте, непосредних извршилаца, потоњих тумача наводне неминовности ове „акције“ и других – једини оптужени и осуђени био је директор РТС-а. Уз то, једини „доказ“ његове кривице била је једна цедуља без потписа са наговештајем да и ова зграда може да буде мета ваздушних напада. Хандкеу није било тешко да два пута обиђе затвореника у Хагу и, опет, из прве руке испита случај. Остала је,  још једна у низу, прича о неправди.

И за крај овог осврта остављамо приповест о Великој Хочи енигматично насловњен са „Кукавице из Велике Хоче“. И пре и после ове прилике, аутор је био ходољубник Косова и Метохије, два пута непосредно после рата (пролеће и лето 1999),  те 2009-те године о којој је оставио приповест и после тога. Готово да се може рећи да је овај сеоски градић за њега имао значај светог места. Нека ми овде буде допуштено да кажем да ми из личног искуства овај осећај није непознат. Велика Хоча, уз суседни Ораховац (само његов горњи део, данас прави гето) сведоче о чуду живота у окружењу сталне опасности од смрти. У тоталном албанском окружењу, које прети и пуким присуством и практичним деловањем, овде Срби на свом вековном тлу живе можда најтежу епизоду своје дуге повести. За великог приповедача-ходочасника ово је нешто што се не пропушта, штавише нешто са чиме се готово идентификује. Писац остаје седам дана у овој цивилизацијској недођији, довољно да много тога чује, види, осети и запише и, да се њој поново врати. Та недођија има вековно искуство виноградарства, стару живописну винарију, има тринаест цркава од памтивека докад се могло градити, људе који упорно остају и ако једва опстају. Хандке их прати у њиховој свакодневици, разговара са њима о свему живом и упија дах непролазне историје. Стално их прате хорови кукавица које, како приповедач каже, долазе овде на свој светски сусрет – сабор кукаквица.

Две су епизоде са овог путовања нарочито значајне, тј. писац их је учинио значајним својим минуциозним запажањем. Прва је његово примећивање мапе „Косова“ у једној књижарској радњи у Пећи, постављеној у излог, а иначе намењеној основцима. „Косово“ је унутар граница велике Албаније, а на мапи нема ознака ничега српског, ни цркава ни манастира. Чак и Пећка патријаршија и Грачаница не постоје у овој картографији, а Дечани су означени једва видљивим крстом, који иначе обележава цркву а не манастир. У Митровици преко Ибра има само неколико кућа и нема цркве. Ово није налаз пажљивог посматрача, него патодескрипција једне опаке политике, чеда мисије западног цивилизатора.   

Друга упечатљива епизода са овог путовања је приземна превара коју је новинарка немачког недељника Шпигл приредила својим домаћинима у Великој Хочи. На литургију је дошла главе покривене марамом представивши се као албанска хришћанска и новинар који пише репортажу о месту. Говорила је, како је приповедач приметио, несигуран енглески језик. Више дана касније Хандке је видео да се у Шпиглу појавио текст о енклави као „упоришту ратних злочинаца“ са фотографијама који нису имали накакве везе са местом на којем је „пуцала блицом на све што се мрдало“. Готово неизненађен овим новинарским непочинством, аутор ће закључити: „Али да се тако преобуче значило је од самог почетка доћи као непријатељ код људи из енклава, значило је да је имала да извештава по предвиђеној шеми“ (444).

Хандке нам је оставио документ-велику утеху. За све остале у свету ово је документ-откриће свега онога што би знали да не живе с оне стране огледала. На једном ситуационо маргиналним плану писац је поништио злочиначки труд неограничене самовољне у деструкцији стварности. Тај подухват је победио на посебном терену, на оном до којег нико из погона самовољника не може да допре. Могли су деценијама да му саботирају Нобелову награду, али ево добио ју је писац који је литерарним средствима разбио једну белосветску илузију. Ову књигу треба и читати и чувати као крунског сведока нашег тегобног времена.   

 

Фото: Печат  

                     

Став