Покрет за одбрану Косова и Метохије

Вести

Слободан Јанковић: О безаконским предлозима родне равноправности и проширене дискриминације

(Слободан Јанковић, Фото: Вечерње новости)

Да би зло победило, довољно је само да добри људи не предузимају ништа.
Едмунд Бурк

Карактеристика власти коалиције СНС и СПС од 2012. године је усвајање екстремних и непопуларних закона, прописа и начина деловања. Од сарадње са породицом Сорос, узимања Тонија Блера и Герхарда Шредера – главних промотера агресије на Србију и Црну Гору од 1999. године – за саветнике, подршка кампањи Клинтонове, усвајање непосредних преговора са бившим терористима на Косову и Метохији, до наставка распродаје банака, задржавања погубне Г17+ политике подршке страним а на штету домаћих предузећа, продаје рудника, давања вода у концесију и данас предлога сета закона који угрожавају основна људска права.

Данас је актуално најављивање закона о истополном партнерству, о некаквој родној равноправности и проширење дискриминације.

Прошле године у нашој Србији број рођених био је скоро двоструко мањи од броја умрлих, добили смо 61.693 бебе, а умрло је 114.954 очева, мајки, рођака, пријатеља, браће, сестара… Пад броја рођених 2020. године у односу на 2019. био је за 2.8 одсто.[1] У прва два месеца ове године пад броја рођених у односу на јануар и фебруар 2020. је још драстичнији и износи 8,5 одсто.[2] Неки људи су успели и да емигрирају, а неки и да се врате. Једина, јалова утеха је да, имајући у виду планско урушавање европске и северноамеричке економије (за шта ми нешто и није жао), тј. затварања због короне, број наших људи који је отишао у бежанију је вероватно значајно мањи. Но, тиме је додатни пад броја беба још поражавајући. Јер ето, мање се људи одселило, а опет број живорођене деце драстично опада.

Какав је одговор државе Србије на овако тешку ситуацију?

Наше власти се тиме не баве. Имају важнију ствар на памети, а то су закони који треба да подрже истополне партнере, да додатно уштроје слободу говора, савести и вероисповести, изменама и допунама иначе проблематичног и дискриминаторног Закона о забрани дискриминације. Власти желе да уведу законе неуставне и противуставне, прогласе род, оптерете буџете свих јавних установа (а новац ће се опет убирати од домаће привреде, не од страних компанија којима Србија наставља да дотира плате и друга средства) али и приватних предузетника, да додатно закомпликују ионако пренадувану администрацију, да обезбеде свим дечацима и девојчицама „лако доступне информације које се односе на сексуалност, контрацепцију, планирање рађања, брачни и породични живот” (чл. 46, Предлога нацрта Закона о родној равноправности)…

У даљем тексту анализирају се последице превасходно Предлога нацрта (бе)закона о родној равноправности, а донекле и измена и допуна Закона о забрани дискриминације којим се планира додатна дискриминација већине становништва Србије.

Што се тиче неуставности Предлога нацрта (бе)закона о истополном партнерству довољно је речено у Апелу првобитно 212, а онда и више интелектуалаца и јавних личности, те у јавним гостовањима и текстовима проф. др Зорана Чворовићадр Мише Ђурковићадр Владимира ДимитријевићаМ.А. Марије Стајићдр Душана ПророковићаДушана Илића и других.

Ономад, 2017. године, Зорана Михајловић покушала је да прогура тадашњи Нацрт закона о родној равноправности. То је садашња промотерка четири Закона која регулишу област рударства по мери и укусу Рио Тинта и других ’инвеститора’[3]. Није тада успела, али сада се појавила још одлучнија и истрајнија боркиња за људска права и надасве дијалог (са себи сличномислећима), на изборима очигледно успешна, Гордана Чомић.

Легализована дискриминација

Измене и допуне Закона о забрани дискриминације треба да додатно санкционишу и потенцијално дискриминишу већину становништва Србије, јер је апсолутна већина, по последњем попису, верујућих и то оних који припадају Српској православној цркви и традиционалним верским заједницама. Како је већини учења поменутих верских заједница заједничко уверење да је хомосексуално понашање грешно, то је јавно исказани став, на основу вере већине у земљи по постојећем закону дискриминаторан и законом кажњив. Важећи (бе)закон усвојен 2009. године је предвидљиво довео до тужби за вербални деликт и умањио основна људска права говора, савести и вероисповести остављајући само свештенству право да јавно бране учења Цркве и верских заједница и по питању интимних односа. Дакле, дискриминише се огромна већина и постигнути ниво слобода зајамчених низом међународних докумената. Наиме, „(С)лобода вероисповести је универзално људско право које признаје међународно право и државе широм света, те су оне дужне да обезбеде да у оквиру њихових правних система постоје одговарајуће и ефективне гаранције слободе мисли, савести и вероисповести за све људе и да се те гаранције примењују на читавој територији без дискриминације.”[4] Какви су то системи у којима се гуше права већине? То су олигархије, диктатуре или апсолутистичке монархије.

Међутим, изменама и допунама пооштравају се казне између осталог и за оно што суштински представља проширени вербални, па и невербални (путем геста) деликт, а свештенство, тј. они који врше богослужбене радње губе привилегију на слободу говора, савести и вероисповести у јавном простору изван храма. Дакле, сада су сви православци, римокатолици, муслимани, евангелисти и јудеји дискриминисани у држави Србији за јавну одбрану учења њихових цркава, односно верских заједница.[5]

Када је у питању гест то регулише стари, а по Предлогу нацрта измењени и допуњени чл. 12 Закона о забрани дискриминације:

„Забрањено је узнемиравање, укључујући и сексуално узнемиравање, као и понижавајуће поступање, које се изражава речима, односно гестом или другом радњом сексуалне или несексуалне природе, а које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лице на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме изазива страх или ствара застрашујуће, непријатељско деградирајуће, понижавајуће или увредљиво окружење.”[6]

Изменама и допунама чланова 2. и 4. увео би се и недефинисани деликт навођења на дискриминацију. Имајући у виду досадашње тужбе и жалбе Поверенице за равноправност свих (осим Срба) и организација LGBT промотера и заштитара[7], а против српских интелектуалаца под оптужбом да су подстицали нетрпељивост, дискриминацију и слично, овиме би се дало основа за такве тужбе и додатно застрашио сваки вид критичког мишљења на тему законодавства из ове области.

Када бисмо били цинични, могли би да приметимо да је овај Предлог нацрта закона дискриминаторан према партнерствима три и више особа, затим према партнерствима људи и других организама.

Уместо да се постојећи Закон преправи, дерогира или значајно редефинише ради спречавања дискриминације велике већине становништва, напад острашћене мањине подржане влашћу Александра Вучића, Ивице Дачића и Палме омогућио је и састављање Предлога нацрта Закона о родној (али не у смислу граматике) равноправности.

Уродњавање Србије

Евентуално усвајање Предлога (бе)закона о родној равноправности имало би бројне негативне последице и отворило би врата за нове. Како се на крају првог члана каже, овим:

„Законом се уређују обавезе органа јавне власти, послодаваца и других социјалних партнера да интегришу родну перспективу у области у којој делују.”

Шта се предвиђа? Пре нових решења која би да нам уведу, ваља навести и преварни карактер члана 2. Наиме, у њему се наводи:

„Одредбе овог закона не могу се тумачити нити примењивати на начин којим се укидају или ограничавају права утврђена другим прописима или ограничава или умањује достигнути ниво људских права у домену родне равноправности који проистиче из Устава Републике Србије, закона и општеприхваћених правила међународног права и законодавства Европске уније о родној равноправности, као и потврђених међународних уговора.”

Овде ваља мало застати. У Уставу Републике Србије нема ни помена рода, Устав познаје мушкарца и жену, а не неку противчовечију идеологију. Зато је тај део члана најблаже речено грешка. Међутим, знали су то сигурно писци овог текста, па су зато додали опет бесмислено „и општеприхваћених правила”. Ни то није тачно, нису општеприхваћена. Зато је ту она ЕУ, та све отвореније противхришћанска заједница. Покушавају да лаж о Уставу и општеприхваћеним правилима надоместе законодавством Европске уније.[8] Овакав лажи-члан, као и цели Нацрт предлога треба одбацити, а на сваку примедбу да морамо прихватити ’међународне норме’ ваља одговорити да треба прочитати члан 194 нашег Устава, који уређује хијерархију домаћих и међународних општих правних аката.

Члан 194 Устава Србије

Како се нпр. каже у чл. 39, а везано за животну средину: У јединицама локалне самоуправе приликом планирања, управљања и спровођења планова, пројеката и политика животне средине спроводи се поступак уродњавања. Ово уродњавање уводи се у свим областима друштвеног живота.

На економском плану, увођење особа одговорних за вођење администрације и сталних извештаја о полу и роду запослених захтевало би даље умножавање државне администрације или значајно увећало обим посла особе која би била задужена за ту делатност.

Предлог документа предвиђа стално састављање извештаја за свако напредовање, пословно путовање, стручно усавршавање, промену висине личног дохотка, запослење, отказ, промену позиције на истом послу… поред већ постојећих. Према чл. 62 предложеног документа органи јавне власти и послодавцикао и тела за родну равноправност дужни су да евидентирају податке по 18 нових критеријума везаних за уродњавање Србије. Ови нови извештаји би указивали сваки пут кога је пола и рода особа, кога су пола и рода доносиоци одлуке и чиме се објашњава то што је особа баш тог пола или рода било шта на послу од наведеног урадила, добила…

Ова нова идеологија треба да продре у све сфере друштва. Ипак, због потреба страних предузећа стари предлог није прошао, јер је захтевао не само једнака права (која су иначе зајемчена Уставом и радним правом) него и равномерну заступљеност међу запосленима. Тако би фирме морале да отпуштају или запошљавају док не достигну подједнак број, па би морале да се затворе рецимо текстилне фабрике у којима је више жена, рудници са далеко више мушкараца…

Уместо тога захтева се мењање стереотипа у науци, у спорту, у култури у образовању. Тражи се уродњавање. Све области друштвеног живота треба да буду прожете овом новом идеологијом која, да парадокс буде већи, тврди да је род конструкт – измишљотина.[9]

Опет се на мала врата покушава увести и сексуално образовање које је 2017. навођено као „услуге сексуалног образовања”, а сада се одређује да су јавне установе дужне

„да обезбеде да све жене и мушкарци, као и девојчице и дечаципод једнаким условима имају право на приступ лако доступним информацијамакоје се односе на сексуалностконтрацепцијупланирање рађањабрачни и породични живот.” (чл. 46).

Овај члан заправо отвара врата за хорор уџбенике и наставна средства која нису прошла пре неколико година када су покушали да уведу учења о мастурбацији у вртиће и слично.

Уродњавање политике

Политичке странке, синдикати и удружења би у складу са чл. 45 морали да усвоје планове о уравнотеженој заступљености полова. Дакле, дугорочно сви облици организованог јавног деловања морали би да имају пола припадника једног и половину припадника другог пола, додуше поред пола помиње се и род. Муке које странке и удружења имају са испуњавањем квоте од трећине мање заступљеног пола на листама кандидата за скупштине и за одборничке листе знају они који су чланови истих. Чомићкин предлог да се то повећа на 40 одсто и овај нови њен предлог који би подразумевао 50 одсто би направио озбиљан проблем многима. Из неког разлога жене, што је њихово право, имају мање интереса за чланство у политичким странкама. Но све и да није тако већ постојећи прописи суштински угрожавају право слободних избора.

У демократији би требало да важи правило, један човек – један глас. Да ли ће бити изабрани мушкарац или жена је на бирачима да одреде. Али не, најновија западна демократија каже да то не ваља и да се мора бирати по квотама. Дакле, бирачи морају да изаберу одређени проценат припадника ’мање заступљеног пола’, а ускоро (мада и то док се не убаце квоте за трансродне, родно индиферентне, пансексуалне…) би могло да буде да мора бити тачно пола жена и мушкараца.

Шта, да рецимо изашли на изборе гласају већином за женске кандидате за републички или неки локални парламент? Је ли то право оних који гласају? Требало би да јесте. За сада је тако до одређеног процента, али ускоро неће бити. У сваком друштву има мало више жена, слободу избора им нико не ограничава. Када до тога и дође преко људи из џипова који дођу да подсете да треба гласати на прави начин, то се односи и на мушкарце и на жене. Суштински, квоте за жене и мушкарце су недемократске, јер угрожавају право бирача да изабере оног кандидата кога слободно одабере.

Слобода или дискриминација већине

Дакле, све се посматра кроз родну перспективу. Више нисмо сви једнаки пред законом него смо у сваком погледу и у сваком односу полно и родно одређени. Квалитет не постаје кључни фактор за запослење и напредовање. Не, потребно је поштовати родну равноправност.

Тако, у крајњем, уместо рађања добијамо род. Уместо некадашњег марксизма добијамо родну равноправност. Уместо слобода, добијамо дискриминацију и терор мањине над већином.

То као слободни људи, као наследници предака који су се борили за слободну српску државу засновану на темељима Светосавља не смемо дозволити.

Др Слободан Јанковић
Српски демократски савез


[1] Политика, 8.2.2021, http://www.politika.rs/scc/clanak/472534/U-Srbiji-duplo-vise-umrlih-nego-rodenih-prosle-godine

[2] Политика, 25.3.2021, http://www.politika.rs/scc/clanak/475699/U-januaru-i-februaru-manje-rodenih-a-vise-umrlih-nego-lane

[3] https://www.mre.gov.rs/aktuelnosti/saopstenja/mihajloviceva-novi-zakon-o-rudarstvu-obezbedice-vise-investicija-i-nova-radna-mesta

[4] Миљан Лазовић, „Критика на члан 18. предложених измена и допуна Закона о забрани дискриминације – са упоредном анализом права на слободу вероисповести и начела секуларности”, Ifamhttps://www.ifamnews.com/wp-content/uploads/2021/03/Clan-18-Miljan-Lazovic.pdf

[5] Детаљније о томе видети у раду Миљан Лазовић, „Критика на члан 18. предложених измена и допуна Закона о забрани дискриминације – са упоредном анализом права на слободу вероисповести и начела секуларности”, op., cit.

[6] PREDLOG NACRTA ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O ZABRANI DISKRIMINACIJE – Tekst propisa

[7] Уз здушну подршку западних фондација и амбасада.

[8] Законодавство ЕУ расте брже и од нашег националног законодавства. Ми смо прихватили да се стално усаглашавамо са буквално производњом закона, јер се изгласавање толике количине докумената не може назвати усвајањем закона. Нема парламента који има времена да то прочита, ни нашег ни у Унији. Како рече почивши Данило Лазовић, ланцима и синџирима везују живу и христолику Србију за умрлу, нехришћанску Европу.

[9] Како изгледа говор већ уродњених имао сам, нажалост, прилику да чујем на једној радионици коју је организовао Математички институт САНУ. Ту је констатовано да жене јесу већ блага већина међу запосленима, али како рече учесница из УН, „НИКАД НИЈЕ ДОВОЉНО”. Ректорка је указивала да то наравно није довољно, да треба ићи даље и више.

Извор: Стање ствари

Став