Тачно је да је ова власт само дахијска, а да је султан изван наших граница. Међутим, ослобођење од вашингтонског султаната и бриселских паша почиње преко рушења режима, режимских дахија.
Ослобођење Србије од СНС дахија се назире после покраденог, неуставног и нелегитимног[1] референдума од 16. јануара. Без учешћа највећег дела Еврократске опозиције (странака насталих из некадашње Демократске странке), против промене Устава која је наложена у Берлину, Лондону, Паризу, Риму и наравно Вашингтону, устали су махом родољуби. На многим бирачким местима у Србији није било контролора опозиције, сада знамо да у многим местима опозиционим контролорима није дозвољено да обаве своју дужност. Иако је опозиција која је бојкотовала референдум ишла на руку оним снагама које су се намерачиле на промену Устава и отимање судства,[2] победа НЕ у Београду, Новом Саду[3], Нишу, Краљеву, Чачку, Зрењанину и другим местима у Србији показала је три битне ствари:
- Камарила предвођена А. Вучићем је пред поразом у неколико градова, што је најава и пада дахија.
- Удео људи са бирачким правом који има високу државотворну свест међу онима који уобичајено излазе на изборе је барем 20 одсто.
- Ниска излазност је резултат готово непостојеће референдумске кампање и бојкота највећег дела оних који подржавају страначку сцену насталу из жутих (Мариника, Ђилас, Јеремић и остаци ДС).
Шта нам то говори?
Устав Србије (Фото: Бета)
Говори нам да је родољубива опција јача од жутих у Србији (али је страшно подељена из оправданих и мање оправданих разлога). СНС-СПС режим ће изгубити неколико градова на изборима у априлу. Пао је ореол непобедивости и урушавање је започело, а од априла 2022. биће убрзано. Родољубиви гласачи, чије језгро чини 20 одсто оних који излазе на изборе, по нестанку СНС може релативно лако нарасти на 40 одсто и постати најозбиљнија политичка групација у Србији.
Нерегуларности на изборима као у случају покрадених избора 1996. ојачаће незадовољство народа и направити озбиљне пукотине у изнутра подељеној власти.
Наша земља је дуго у стању тихе духовне окупације[4] чији је истрајни извођач ова власт од 2012. године. Режим Вучића и осталих дахија одликује вишегодишње одбацивање косовског завета, величање Мурата[5] и сличне антисрпске епизоде уз широке осмехе Тонију Блеру, Герхарду Шредеру, Билу Клинтону, Рами, Тачију и Милу Ђукановићу. У континуитету политике од Тадићеве победе на таласу пароле ‘И Косово и Европа’ који се односи на “наставак уништавања остатака српске државе и српске историје на Косову и Метохији… продаје пољопривредног земљишта” једини дисконтинуитет у односу на Тадићев вазални период је “дисконтинуитет (који) се огледа у брзини и степену прихватања бриселских услова.”[6] Зато многи указују да је у случају Вучића „(Р)еално говорећи, у највећем делу, његова политика – или бар реторика – највише … подсећала на Чедомира Јовановића, или неког од интелектуалаца из тог ‘другосрбијанског’ и ЛДП-овског круга.”[7]
Осим духовне, Србија је и под економском окупацијом у којој се варкама и илузијама[8] ствара привид златног доба. У ситуацији неоколонијалног управљања локалном намеснику је омогућено да се лично богати, урушава српску привреду и дубински корумпира српско друштво чиме се на дуже стазе кваре народ и институције. Он је успео да убрза и пропадање образовног система започето убрзо по обарању Милошевићевог режима.[9] Преко кадровских служби у домаћим и већински страним фирмама у Србији контролише запошљавање и одржава ниска примања српских грађана, а преко полиције и криминалних група настоји да заузда свако отворено испољавање незадовољства.
Да је велики вођа заправо рањиви чауш који је дао обећања и западу и истоку и северу, показују његови уступци када год народни отпор постане масовнији и одлучнији. То је посебно видљиво у случају ивањданских протеста 2020. или у случају блокаде путева против тровања Србије које је планирано преко Рио Тинта на подручју западне и централне Србије и преко канадског Дандија на истоку земље (путем првобитно планираног испуштања цијанида у Млаву).[10]
Одбрана нашег Устава, нашег нарушеног правног поретка, могућност новог референдума на коме ћемо повратити контролу над судском граном власти, како би могли да процесирамо велеиздају народа и државе, беспризорну пљачку и отимање државне и приватне имовине су циљеви пред нашим српским народом и свим нашим грађанима.[11]
Тачно је да је ова власт само дахијска, а да је султан изван наших граница (и да има још кандидата за паше). Међутим, ослобођење од вашингтонског султаната и бриселских паша почиње преко рушења режима, режимских дахија, Вучића, Лончара, Михајловићке, Брнабе, Дачића и Палме.
Још нешто и то најважније. За ослобођење су нам потребне родољубиве, државотворне снаге, не нове дахије или паше и бегови. Ослобођење је кренуло под крстом и само борба за крст часни и слободу златну је омогућила успон Србије и развој слободарског духа. Оног духа који ћемо ускоро прославити на Сретење Господње, 15. фебруара.
Слободан Јанковић, Српски демократски савез – СДС
