Дошао је да нас спаси. Мене и моје ћерке из Пећи. Мој брат никада никоме ништа није нажао урадио, а онда је киднапован, 12. јуна 1999. године. Од тада ниједну једину реч нисам чула о њему, не знам да ли је жив или мртав, свећу да му запалим. У потресној исповести за Косово онлајн Соња Крстић Рмуш каже да и даље чека да се расветли судбина њеног брата, једног од неколико стотина Срба које је киднаповала ОВК.
Међу поломљеним споменицама и на девастираном српском гробљу Соњине сузе на гробу родитеља за задушнице у Пећи писац овог текста није имао снаге да снима.
Гледао сам у тишини и ћутао. Посматрао људе који су дошли да обиђу гробове својих најмилијих, односно оно што је од њих остало. Отворене породичне гробнице, без слика, накривљене, поломљене… Успут срећем човека који је допутовао из Подгорице. Пита да ли сам видео свештеника негде. Људи ходају немо, многи уз сузе, погнутих глава, и даље збуњени зашто су некоме мртви криви и како је могуће да се и након толико година ломе споменици. Рат против мртвих и даље се води у Метохији. Натписи на ћирилици сведоче да су овде некада живели и Срби.
Оно што Соњу ипак највише боли, јесте што брату не може свећу да запали.
“Дошла сам на задушнице да обиђем гробове мојих родитеља, али најжалије ми је што не могу брату свећу да упалим. Он је 1999. киднапован у Пећи, до дан данас се ништа не зна о њему. Ниједна једина реч. После толико лутања, вапаја, ни једну једину реч, ништа нисам добила”, прича Соња.
Соња наводи да не зна зашто се истина након свих ових година и даље крије, да ли су њен брат, али и многи други који су киднаповани живи или мртви.
“Влада ради на томе, али истина је да су доста спречени од других страна, не зависи само од њих. Није само он киднапован, има их много, много, не знам зашто се истина крије, дал су живи или мртви, да знам да ли да му запалим свећу или не”, говори Соња.
Максим Крстић је нестао 12. јуна 1999. године. Допутовао је из Русије како би из Пећи извукао сестру и две сестричине, али је убрзо по доласку сам постао жртва ОВК.
“Дошао је из Русије рачунајући да нас спаси, пошто смо биле саме. Деца су тада била малолетна, а ја самохрана мајка, муж ми умро пре рата. Дошао је да нас спасе, у међувремену је киднапован. Живео је у Русији, никоме ништа није направио, знају га пријатељи, рођаци, кумови, сви.., био је добар човек али нажалост до дан данас ниједну реч нисам добила о њему”, тужно завршава Соња.
(Косово онлајн, 01. 03. 2022)
