Једна од деце која су преживела злочин у Гораждевцу 2003. године, Драгана Србљак, каже да и данас, 21. годину касније и даље преживљава тај 13. август, а да јој најтеже пада чињеница да је на Косову постало правило да починиоци злочина над Србима никада не буду пронађени или не одговарају.
“Тог кобног 13. августа 2003. године на реци Бистрици десио се монструозни злочин, када су двојица непознатих нападача пуцала на децу док су се купали у реци. Нажалост, тада су настрадали мој кум, Пантелија Дакић, који је тада имао 12 година, и мој први комшија, Иван Јововић, који је тада имао 19 година. Нас четворо је било повређено”, прича о том дану Србљак у разговору за Косово онлајн.
На реку је стигла неколико минута пре него што ће доћи до масакра.
“Трчала сам ка реци као да ме неко звао. У тренутку када сам стигла, буквално се у року од три минута десио пуцањ. Од јачине тог звука сам оглувела и остала залеђена. Нисам приметила да су се деца спрашавала и бежала поред мене. Сестра која је кренула ка кући, хтела је да се врати да ми помогне, али њен садашњи муж ми је указао прву помоћ и носио ме до првог возила које је наишло”, присећа се тренутка када је један од испаљених хитаца погодио у ногу.
Прву помоћ пружили су јој у локалној амбуланти, а онда је њен отац, због тога што је пуно крварила, одлучио да је пребаци ка болници која је радила у оквиру италијанског контигента Кфора.
“Али, тога дана се војска смењивала тако да су нам препречили пут и преусмерили нас ка албанској болници. Тамо се наставља терор над нама. Нажалост, мени је постављен гипс на живу рану. Нога је крварила на све стране, али дали су ми отпусну листу да могу да идем кући. Мама је медицински радник и када је све то видела одмах је преузела одговорност и рекла је да нас преузима, и мене и Ђорђа Угреновића из болнице. Одвезла нас је у Косовску Митровицу”, каже Србљак.
Додаје да су током пута и Ђорђе и она пуно искрварили и да су доктори у КБЦ Северна Митровица рекли да их је десетак минута делило од смрти.
“Моја операција је трајала два и по сата. Лежала сам у болници десетак дана. И ту је рана била санирана“, присећа се Драгана.
Директна последица рањавања је оштећење скочног зглоба за 80 одсто.
Последица је и она – невидљива рана, на души коју време не зацељује. Кроз рањавање Стефана Стојановића из Готовуше у општини Штрпце на Бадњи дан прошле године је још једном преживела 13. август.
“Оно што ми најтеже пада, то јест, падало ми је у тренуцима мог сезревања, када сам схватила шта се у ствари десило мојим другарима и свима нама који смо тада били повређени. Тренутак када сам ја, из угла одрасле особе посматрала исти догађај, за мене је био прошле године на Бадњи дан када су упуцали Стефана Стојановића који је имао исто година колико сам имала и ја тада. Страшно ме је потресао тај догађај. Њега сам посматрала као мене тога дана. Сав онај његов плач и туга, све то сам пролазила са њим тога дана и донекле сам осветлила ту моју трауму и тај стрес који се десио на реци Бистрици“, признаје ова девојка.
Сумња да ће одговорни за масакр у Гораждевцу икада одговарати.
Каже и да себи стално поставља питање због чега се злочини над Србима на Косову не третирају како би требало да се третира сваки злочин.
“Некако је постало правило да починиоци тих злочина не буду пронађени. Сама чињеница да моји родитељи живе тамо и сав тај народ који тамо опстаје упркос сазнању да убице шетају у истом месту где су и они, буди у мени додатан стрес и тугу”, признаје Драгана.
Није јој јасно и где су тог дана били представници међународних мисија у Гораждевцу. Они који су били задужени за њихову безбедност.
“Тадашњи шеф Умника је изјавио да ће преврнути сваки камен како би пронашао убице, али 2010. године је обустављена истрага. Добили смо писма од Еулекса где стоји да нису пронашли никакве доказе. У тренутку тог дешавања на Бистрици биле су присутне међународне мисије. Они су биле задужени за нашу безбедност, за заштиту људског живота на Косову и Метохији и знали су да нисмо безбедни на тој реци. Питам се где су били тога дана, зашто нас нико није заштитио”, пита се Србљак и 21. годину касније.
