Сврставајући се у исти ров „одбране“ Европе од „варвара са Истока“ са Загребом, Београд је јуче заборавио да пређе на другу страну улице. Ту се нема шта додати нити шта одузети.
Када је својевремено немачка окупациона команда понудила Милану Недићу могућност да српске јединице узму учешћа у борбама на Источном фронту, Београд је то одбио. Цену је платио извозом жита у Немачку што је ионако већ уништену државу и измучени народ довело до ивице опстанка. За то време, Хрватска легија дичила се својим одласком на „браник Европе“, а широм НДХ служене су мисе којима се од Бога тражило да стане на страну чувара старог континента од надолазеће „црвене аждаје“.
Тих мучних година, упркос свему што се данас са свих страна о Недићу мисли и говори надзирана Србија успела је у извесном смислу да остане на страни супротној од Загреба, сведочећи и на тај начин да је позиција Београда изнуђена поразом у Априлском рату те да Србија неће чинити ништа више од онога што је та околност налагала. Без жеље да улазимо у дубље анализе исправности и оваквог става, задржаћемо се на чињеници да смо, када се црта подвуче, пре 81 годину ипак прешли на другу страну улице, избегавајући да макар и део свог пута пређемо крај једног од оне безобразне и безобзирне деце на чије избегавање и данас родитељи позивају своју децу.
Мислим да нема родитеља који макар једном није рекао свом детету да, када на улици види неко несташно дете или буде сведок дешавања која нису баш најчаснија, само пређе преко пута и продужи куда је пошло. И ти савети нису без разлога, јер добар родитељ зна да ће његово дете дружење са таквима довести или у неприлике које није узроковало, а чије ће последице морати да трпи или ће и само бити изложено различиитим неприликама, вређањима, малтретирању… Одакле исходе такви савети? Свакако из искуства родитеља који су, врло вероватно, и сами били у сличним ситуацијама, али и из дубоког моралног осећаја који налаже да се у свакој ситуацији остане ван онога што каља образ и нагони човека да се сведе на меру која му не приличи.
Сврставајући се у исти ров „одбране“ Европе од „варвара са Истока“ са Загребом, Београд је јуче заборавио да пређе на другу страну улице. Ту се нема шта додати нити шта одузети. Можемо ми летњи дан до подне, што би рекли моји Сремци, расправљати о Косовском завету, о томе да смо се још једном удаљили од Косова и Метохије које нам отимају исти они чији смо коначно партнери без задршке и ко зна шта још…
Али ствари остају просте: историјско искуство нас је научило, или би барем требало да је тако, да своје понашање које оставља траг на нашој савести равнамо искључиво према понашању Загреба: они лево-ми десно, они напред-ми назад, они горе-ми доле. У тој истини лежи смисао свих страдања која смо током „братског“ дружења са Загребом подносили током прошлог века. Прогледајмо ископаним очима, да нам их не би опет копали!
Јуче, Србија је одбила послушност и родитељима закланим у Јасеновцу, Јадовну, на Пагу, побијеним у Срему, на Банији, у Лици, Кордуну… рекла да не мари за њих и да ће од сада да се понаша онако како она жели. Као и свако размажено дериште несвесно куда срља. Свака калуклација којом би се непослушност правдала је само хипотетичка, као и јалова нада да ће Москва и овај пут разумети и поштедети нас каштиге коју смо заслужили. Ко са Ђаволом тикве сади…
Али, још важније од тога шта ће Москва учинити јесте шта ћемо ми са самима собом? Савест пече, јер да није тако, не би ни председник имао потребу толико да правда своју одлуку. За разлику од Загреба који никада није био друго до коњушница за ћесарске галопере. Од јуче и Београд је прихватио да заигра у истом колу.
И, шта ћемо сад?
