Ових дана сведочимо једну многима изненађујућу истину… а то је да комунисти и левичари (ту треба изузети анархо-либерале) у свету у већини стоје на страни Русије, као што су раније стајали на страни ДНР-ЛНР, док се једнако традиционална европска десница држи по страни, или пере руке од Руса. Једини изузетак у извесној мери, барем када говоримо о левици, представља ПКК, односно ЈПГ-ЈПЈ, али то је готово изнуђена позиција услед блискости Москве и Анкаре, те Дамаска и Москве.
На први поглед то може деловати и не толико чудно, чак логично, рекли би неки, пошто је више него јасно да руска црвена совјетска оплата и даље плени многе погледе. Међутим, ако само мало загребемо испод површине, лако можемо уочити да је читава ствар мало дубља, етичка, духовна, што оставља простор за нешто ширу анализу, којој ће сукоб у Украјини бити само повод.
Како бисмо лакше објаснили сопствене позиције, за потребе овог непрешироког коментара чији циљ није (само) доношење готових закључака већ (пре свега) позивање на промишљање, „сукобљене“ стране поделићемо на три идеолошки дефинисане групе, две условно речено исходнишне – „беле“ (у које убрајамо традиционалну, конзервативну и суштински либералну десницу) и „црвене“ (у које убрајамо традиционалну, марксистичку левицу), те „црне“ као „отпаднике“ од прве две групе (у које убрајамо њихове различите међуфазе, од анархизма и његових деривата, преко различитих царистичких самодржавних концепција, до фашизма, национал-социјализма и њихових деривата). Ове поделе, више је него јасно, немају (много) везе са почетним асоцијацијама на које позивање на „црвене“, „беле“ и „црне“ могу да наведу, те их као такве треба и посматрати.
Проблем белих: структура
Европска десница, традиционална, конзервативна, „хришћанска“ суштински не верује ни у шта и заправо не разуме своју, спрам света у којем делује, „утопистичку“ позицију. Она је, да парафразирамо Жака Елила, потпуно инкорпорирана у техничко друштво и оно што нам као „традиционализам“ нуди, заправо је деловање „људске технике“ која западног човека не доводи до „радикалне“ позиције, до тачке у којој, да се обратимо за помоћ Агнеш Хелер, политичко биће (ре)дефинише сопствену позицију у односу на поредак. А управо та „радикална“, позиција, та „револуционарна“ тачка је оно што је потребно данас и то, ма шта мислили о сукобу у Украијини, руски прелазак Рубикона свакако јесте.
Ту се управо отвара нови проблем. Десница, традиционална, по својој суштини либерална, и теоријски и практично више од свега плаши се краја. Изникла из структуре, потчињена струкутрном детерминизму, она не може да замисли свет који долази, или још боље, она то не жели да чини из страха, па отуда у критичном моменту, упркос свему, брани структуру за коју је везана. Тиме она испуњава своју мисију, како практичну, тако и теоријску. Ту се ради о основној лекцији из политиколошких уџбеника: конзервативна десница не може без поретка.
Услед немогућности да схвати да је нови свет могућ, традиционална десница је била и остала јалова у борби против структуре. Она, на крају дана, остаје бранич поретка, који верује да је постојећу структуру могуће „поправити“ али не и уништити како би на њеним развалинама настала од ње независна стварност. Тиме, да се вратимо поново Елилу, она прераста у инструмент којим структура, рекла би Агнеш Хелер, настоји да човека одвоји од редефинисања сопственог идентитета.
Сходно томе, у недавном понизном скретању погледа Матеа Салвинија са мајице на којој је изображен лик Владимира Путина које се збило у Пољској, не треба тражити ништа нејасно нити нарочито вредно пажње. То није никакав радикални заокрет, већ логичка последица „белог“ схватања политике. Свако различито понашање припадника ове групе, најчешће се,, од осталих чланова исте, посматра као (у најмању руку) неприродно искакање.
Проблем црвених: ефикасност
Са друге стране, у дефинисању сопственог политичког изражаја, „црвени“ могу без поретка, њима он није ни потребан. Склони „утопизму“ као делању које слабо мари за услове и потребе структуре, они поредак разумеју као кочничара који не допушта промену до које нас доводи избијање до пред ивицу „радикалне“ тачке која је превасходно филозофске, а не физичке природе. Поглед преко те тачке нужно је месијански, ма шта мислили о „црвеном“ месијанству.
Да бисмо пак објаснили проблем који се налази пред „црвенима“, морамо у причу вратити идеју о ефикасности и вредностима као темељним принципима политичког промишљања (https://stanjestvari.com/2021/11/10/stevo-m-lapcevic-srbi-i-efikasnost-ili-stradanje-za-vrednosti/) и констатовати да трагедија „црвених“ долази отуда што они нови поредак и у њему новог човека граде на структури сличној оној против које се боре. Тако и не чуди да су и „црвени“ као и „бели“ своје деловање у доброј мери подредили ефикасности, уз ту разлику што је „бели“ смештају у „кориговани“ већ постојећи структурни детерминизам, а „црвени“ се труде да изграде нову структуру. У оба случаја, јака структура је неизбежна и управо ту долазимо до извора сукоба.
„Црвени“ месијанизам који има сопствени систем вредности, није ништа друго до вера да се постојећа структура не може „поправити“, али се радикалним захватима може окренути на корист оних које тлачи и то тако што ће, ослобођена „белих“ „апстракција“ ефикасност (схваћена као вредност), довести до свог краја (чувена идеја о „постављању Хегела на ноге“). Тиме, у коначници, „црвени“ нас, све ослањајући се на вредности, поново стављају у завистан однос према структури, објашњавајући да је то ипак „нова“ а не „поправљена“ структура која ће наше потребе довести до реализације.
Сходно томе, нема места чуђењу настојањима доброг дела оних који данас стоје уз Русију, да објасне да је стварање новог Совјетског Савеза решење за све нагомилане проблеме. Свако различито понашање припадника ове групе, најчешће се, од осталих чланова исте, посматра као (у најмању руку) неприродно искакање.
Проблем црних: ексери и магнети
За разлику од „белих“, „црни“ ни најмање не маре за структуру, док за разлику од „црвених“ „радикално питање“ разумеју превасходно као филозофско, етичко, духовно, па тек онда као материјално. Овај, прилично широк спектар разумевања шта „радикално питање“ јесте, настао као последица „отпадништва“ и нужног заузимања међупозиције између „белих“ и „црвених“, неретко ставља „црне“ у нелагодну позицију. Они су, попут ексера заглављеног између два магнета, по сопственој слабости, принуђени да се окрећу од једне шипке ка другој и сами се при томе понашајући попут потковице чији се крајеви све више додирују,
Било како било, позиција коју „црни“ заузимају, уз сва ограничења, доноси и значајне предности: ослобођени структуре, своја теоријска начела позвани су да образују сходно сопственом сензибилитету, крећући се од антрополошких песимиста који неретко завшравају у ауторитатној или пак тоталитарној варијанти боје (различите царистичке самодржавне концепције, до наци-фашизма), до антрополошких позитивиста који су склони да излаз проналазе у нешто либералнијој форми црнила (анархо-либертаријанизам и слично).
Преклапања унутар ова два пола нису ни ретка ни необична, тим пре што први, градећи своју идеалну заједницу, проналазе како појединца тако и групу на које се песимистички став не односи, док други сматрају да је пролазак кроз неку врсту припремне фазе, до коначног препуштања доброг човека самом себи на управу, нужан предуслов за обликовање идеалне стварности. (Могли бисмо чак размишљати да ли је тачка у којој се ова два пола спајају заправо оданост харизми и потреба за харизматским вођством, било оно оличено у верском вођи, цару и просветитељу.)
Данас, „црне“ (ексере) можемо видети на обе сукобљене стране украјинског конфликта (магнети). Глобално познати Батаљон „Азов“ те „Торнадо“, „Ајдар“… по својој суштини припадају управо овој „отпадничкој“ антрополошко-песимистичкој групи, баш као и некадашњи „Русич“, „Варјаг“ и њима слични на руској. Ни „Азов“ као ни „Русич“ не верују у могућност поправљања структура, већ покушавају да их искористе ради остварења сопствених циљева који су у директном сукобу са јавно прокламованим иза којих, формално, стоје.
Сходно томе, нема места чуђењу сарадње „црних“ и западњачког техничког друштва које се у Украјини показује не само теоријски могуће, већ и као практично нужно. Питање је само, може ли се очекивати да та сарадња буде „црнима“ на корист? Доскорашња пракса показује јаловост надања и крваву праксу у којој су уместо весника промена, „црни“ корисни сарадници креатора структура.
Закључак: ефикасност – вредност
Базирани на „ефикасности“ што улазак у НАТО и ЕУ, гледано мерилима западног света, свакако јесу, украјински ратни циљеви неприхватљиви су већини „црвених“ и „црних“. Због тога, заокрет Кијева од вредности ка супротном полу „црвени“ прилично лако одбацују, док „црни“, уколико то не чине, стоје по страни или пак, попут горе споменутих, настоје да искористе за своје потребе. За разлику од њих, крајем постојеће структуре преплашени „бели“, бивајући и даље скептични према „ефикасности“, украјински избор прихватају као израз потребе очувања поретка.
И мада суштински не почивају на вредностима, већ на нешто другачијој варијанти „ефикасности“ која као таква треба да се покаже „ефикаснијом“ од западњачке, руски ратни циљеви у знатно већој мери ослоњени су на вредности. Ту чињеницу не мења ни евентуално сазнање да техноструктура Москве вредности једноставно користи ради задовољења сопствених потреба.
Управо та истина, да се за Москву може бити, а да се при томе у име вишег смисла одбаце све „лепоте“ савременог „ефикасног“ света („Кока-Кола“, „Ајфон“, „Мерцедес“….) чини широку подршку „црвених“ и „црних“ њеним циљевима логичном. Питање „шта после“, она је тачка на којој се „црвени“ и „црни“ поклоници Москве међусобно и унутар сопствених редова раздвајају.
