Кратка анализа тока преговора између Косова и Србије.
Преговори између Косова и Србије улазе у нови ниво брзине и дубине. За већину грађана Косова, укључујући читаву косовску скупштину и велику већину владе, готово је нејасно о чему се преговара. Можда ове тачке појашњења од особе која је била укључена у прелиминарне преговоре могу помоћи.
1. Вучићу се мора веровати…
Председнику Србије Вучићу мора се веровати када каже да у „дијалог са Приштином“ Србија није ушла ради „узајамног признања“ и да не намерава да призна независност Косова. То је доследан став који је заузимао још од када је био потпредседник Владе Србије, а из Бриселског споразума 2013. године уклонио је формулацију коју су предложили европски посредници и прихватио тадашњи премијер Дачић за право Косова на чланство у УН.
Дакле, када председник Србије каже да не намерава да призна Републику Косово, представници Косова не морају, нити могу да својим грађанима објасне да он заправо мисли другачије.
2. Велика шаргарепа која недостаје
Контекст преговора Србије и Косова од 2011. надаље је импликација да обе државе желе да буду чланице ЕУ, а да би то учиниле морају да реше заједничке проблеме, односно да остваре нормалне односе две независне земље. Подразумевање није одговарајуће средство притиска или охрабрења: данас, после девет година, Србија не може да зна када ће моћи да буде чланица ЕУ, а Косово још мање. Србија нема мотивацију да у замену за признање независности Косова добије чланство у ЕУ, из простог разлога што то чланство можда неће уопште бити на дневном реду у наредних десет година.
У недостатку велике шаргарепе, Србија је експлоатисала мале шаргарепе. Од 2011. године Србија је значајно побољшала своју економију, постала регионална војна сила, а од изоловане државе у односима са Западом постала је држава коју поштују кључне земље ЕУ, сада Сједињене Државе. Све је то постигла не рекавши да ће признати независност Косова, већ казавши да га неће признати. Србији се отплаћује позиција коју је заузела и згодно јој је да настави са малом шаргарепом, све док се велика шаргарепа не појави, кад год се појави.
3. Нова геополитика
Током протекле деценије преговора између Косова и Србије, Србија је искористила геополитичку трку у Европи. То је зближило неевропске силе, пре свега Русију и Кину, али и Турску, као равнотежу Западу. „Запад“ је у међувремену претрпео трансформацију: осовина САД-Европа не постоји, барем привремено, у већини европских послова, док се ЕУ трансформише одласком Велике Британије.
Србија је са позиције стране од које се нешто тражи прешла на страну којој се нешто нуди: ЕУ је већ неколико година у позицији да намами Србију ближе себи, како се не би превише приближила Русији. У међувремену, Косово је сада у положају државе од које се тражи нешто да би задовољили Србију, а ови преговори су формулисани са овим принципом.
4. Руска усклађеност
Изјава председника Вучића да неће признати независност Косова такође је у складу са интересом Русије да остави нерешена питања на Западном Балкану. Све док постоје отворена питања, Русија може да игра геополитичку улогу; у случају Косова, стратешки интерес Русије је да не дође до споразума са Србијом који би обе земље водио на запад. Дакле, у интересу Русије је да, у најгорем случају, постоји прелазни споразум између Косова и Србије који ће даље однети то питање на разматрање у Савет безбедности УН.
5. Слабљење Косова (1)
Током последње деценије, у преговарачким позицијама Косова и Србије повећавала се асиметрија. Србија је бележила све већу политичку стабилност, Косово је доживело све већу политичку дестабилизацију. Десет година на Косову влада савез између организованог криминала, корупције и немогућности преговора. Штавише, међународна заједница је, паралелно са преговорима са Србијом, успоставила, у сарадњи са некомпетентним политичарима са Косова, Специјални суд. Десет година Косово преговара уз објективну претњу овог Суда; преговараће у предстојећим месецима док се очекују да се подигну отужнице против председника земље и других политичких личности.
6. Слабљење Косова (2)
Од 2011. године Косово се сложило да учествује у ономе што се од њега тражи. 2011. пристало је да поново отвори читав Ахтисааријев процес, а две године касније прихватило је Заједницу српских општина као трећи ниво власти, кршећи Устав земље. Ова обавеза је ратификована у Скупштини и две године касније је поново прихваћена у Бриселу.
Као што се видело у Вашингтону, косовска влада је у стању да преговара о свему и прихвати све што се од ње тражи.
Ово доводи земљу у положај преговарачке слабости, слабости која ће бити пред додатним изазовом у Бриселу.
7. Ахтисари плус
Преговарачки процес кроз који Косово тренутно пролази уз посредовање Мирослава Лајчака представља прецртавање питања о којима се већ преговарало у Бечу 2006. и 2007. године, уз посредовање председника Ахтисарија. Концептуално, ово доводи Косово у положај континуитета уступака, континуитета започетог пре преговора, са децентрализацијом општина на етничкој основи.
То такође доводи преговоре у могућност исте замке из Беча. У то време, иако је са водећим принципима председник Ахтисари наставио преговоре са руским обећањем да ће пристати на њихов исход, Русија се повукла у последњем тренутку, иако је била активан део преговора. Овог пута, без водећих принципа, посредник М. Лајчак нада се да ће се Србија (и Русија) договорити о коначном исходу преговора. Ни Србија ни Русија немају мотив, ни путем придобијања ни путем притиска, да то учине.
8. Непознати фактор САД
САД и председник Трамп одустали су од традиционалне улоге решавања „јаких“ безбедносних питања, као што је недовршени сукоб између Косова и Србије. Вашингтонски споразум показао је интересовање за секундарна и терцијарна питања. Ако се председничким изборима настави мандат председника Трампа, они би могли бити наставак ове неодлучне улоге САД-а. У случају победе Бајдена, САД би могле имати нову спољну политику, ближу оној традиционалној и пресудној о тешким питањима у Европи и другде. Али у најбољем случају, земља ће имати функционалну администрацију у спољној политици до краја пролећа или почетком лета следеће године. То значи да ће процес којим посредује М. Лајчак бити главни и без учињеног икаквог напора за променом.
9. Косову може помоћи само оно само
Једино што може да помогне Косову је оно само. Постоје две основне ствари које треба обавити и обе су узајамно повезане. Прво, оно мора да дефинише како ће створити још једно преговарачко путовање од оног које је сада са инерцијом yапочело, акоје ће се завршити са предвидљивим исходом који није позитиван. Друго, мора да дефинише како да укључи велику количину политичке, готово консензуалне подршке за то путовање, како би што већи број политичких снага у земљи преузео одговорност за процес којим се сада управља, са што више могућих детаља коалиције која има најфинију могућу управљачку моћ.
Пише: Ветон Сурои, Новинар и књижевник из Приштине
Извор: Kosovo-online
Фото: Tанјуг
