У новобрдском селу Јасеновик, засеок Влајковци, живи петочлана породица Станковић, у крајње скромним условима. Добродошлица је ипак, топла и срдачна, иако је живот Станковића тежак и мукотрпан.
Дочекује нас домаћин Александар, заједно са супругом Радојком, мајком Радмилом која је изгубила другог сина, и синовима Бобаном и Бојаном.
Осим његовог минималца и Радмилине пензије – немају других примања. Прехрању се од три краве и једне свиње које гаје за сопствене потребе и неких 50-ак ари обрадивог земљишта.
“Па нема, шта може да се заради, ништа. Ја примам минималац и мајка ту старачку пензију што прима. Других примања нема. Деца пунолетна, не раде, супруга такође”, почиње причу Александар.
На струју и лекове дају готово сав новац, док се стара кућа у којој живе и сама савила под теретом живота: без воде и купатила, са лошом столаријом, плафоном од дасака и испуцалим зидовима.
“Струју имам, а воду немам, то што је ова чесма ту и одатле служимо. Купатило немам, ове ствари имам, то је што сам могао да купим, друго ништа, нико ми није дао ништа. Најважније је сад купатило, деца сад, није лепо да их мајка купа, да их ја купам, ајде да су мала деца, него су одрасли. И кућа је почела да пушта, све се унутра руши. Кад би могла нека изолација да се уради. Преко зиме је ‘ладно. Моја мајка спава, свако вече вика ‘ладно ми, ладно ми'”, препричава нам Александар.
За помоћ се обраћао општини, тражио да му помогну бар да направи пут до куће.
“Обећају, обећају, нема од тога ништа. Пут реко да ми ураде, да насипају, ево данас-сутра, данас-сутра, годину дана већ прође како сам тражио. Често идем, јуче сам звао, они кажу ‘чекај, немој да се журиш, биће све'”, жали нам се домаћин, али додаје да не жели нигде да иде, поручујући да је ту рођен и да ту жели да остане.
Његова супруга Радојка је домаћица.
“Па ту пред кућу имамо машину стару, ставим, нешто на руке, нешто у машину оперем. Воду грејемо овде на шпорету, па ето тако”, објашњава нам како се сналази без воде и купатила у кући.
Воду раније није имала ни испред куће, па је велики део терета пренела на својим плећима. Сурови услови оставили су трага и на њено здравље, о коме, тиха и скромна, не жели пуно ни да прича.
“Па од тежине, од работу. Работала сам, носила сам кад нисмо имали воду, све сам прала доле на чесму. Носила сам ствари кад су ми деца била мала, морала све доле да ги перем. Е сад, пре девет година, дотераше воду, али док су деца била мала, све сам прала доле, и зими, и лети”, присећа се.
Кућа је, прича нам бака Радмила, стара 40 година. Тада се, каже, све ручно радило, а купатила није било нигде. Данас га у селу, осим њих, имају сви.
Да помогне снаји, жали се, не може пуно.
“Шта да помогнем, ја не видим, са два штапа идем, шта могу да помогнем. Сама перем, снаја има синове да пере и ради, сама седнем и перем овако, па ми унук рашири ствари”, показује нам жицу са свеже простртим вешом.
Како каже, деца би требало да имају боље услове за живот.
“Ја моја соба давам на унука. Друга соба овом старијем унуку. А ја и снаја и син у ту собу једну, седимо сви троје, седим са сином. Ја сам болна, ће умрем на спавање, кажем ‘сине, седи, да видиш кад умрем’. Ту је шпорет, ја, кревет, ту је снаја, ту је и син, са мном, у ту једну собу, другу немамо. Дала сам ту собу на унука, друга соба на унука. Ту је шпаиз, снаја опере судове па тури у шпаиз, то што једемо остане покрије, па тури у хладњак, е тако, мучен, мучен живот”, сетно закључује бака Радмила.
Добра вест је да је организација Сви за Космет одлучила да у склопу овогодишње Видовданске акције помогне породицу Станковић, увођењем воде у кућу и изградње купатила, како би им на бар неки начин олакшали живот и свакодневницу у суровим условима.
