Шта је заједничко Брегзиту и словеначком нон-пејперу?
На први поглед, не много тога.
Међутим пратећи међународна збивања у последњих неколико недеља, такође сам приморан да размислим и о недавним догађајима у сопственој земљи, Великој Британији, која се такође суочавала са упозорењима политичког естаблишмента о скорој катастрофи док је покушавала да поново успостави своју националну државност.
Почетком 2016. године огромна коалиција снага коју су чинили владини министри, парламентарци, државна служба, индустрија и банкарство, академска заједница, медији и истраживачки центри, и многи други, трудили су се да убеде Британце да ће напуштање ЕУ бити катастрофа у кампањи која је постала позната као Пројекат Страх.
Из свих углова британског естаблишмента, британском народу је речено да ће напуштање ЕУ резултирати моменталном економском катастрофом јер се капитал излио из земље и читав део индустрије се преселио у иностранство са губитком стотина хиљада радних места. Министри, званичници и експерти из свих области наводили су економске моделе који су показивали да долази катаклизма.
Неки су упозоравали на распад Велике Британије и насиље у Северној Ирској. Други су упозоравали на губитак утицаја и немогућност решавања проблема 21. века. Тадашњи премијер је чак предвидео да ће гласање за излазак из ЕУ подстаћи нови рат на континенту.
У међувремену, светски лидери уверавали су Британце да ће живот после Брегзита оставити Велику Британију мизерном и изолованом. ЕУ је обећавала да ће за преговоре о новом трговинском споразуму требати године, а Барак Обама је долетео да каже да Британија после Брегзита не може очекивати трговински споразум са САД.
Ова упозорења нису престала ни после референдума. Напротив, интензивирана су, што је довело до једног од најтежих периода у модерној британској историји док су бирачи чекали да владине институције спроведу резултат референдума, а политичка елита је то одбила, уз подршку економског, културног и интелектуалног естаблишмента који је уместо тога инсистирао на другом референдуму да би поништио резултат првог.
Ова епизода завршена је тек ванредним изборима 2019. године на којима је лидер Конзервативне странке Борис Џонсон водио кампању на листи за спровођење резултата референдума, однео убедљиву победу, а потом извео Британију из ЕУ.
Непотребно је рећи да се није догодила ниједна од предвиђених катастрофа. Британска економија наставила је да континуирано расте након референдума, а Лондон и Брисел су на крају потписали споразум о слободној трговини који је омогућио да се пословање настави по старом.
Велика Британија је и даље нетакнута а подршка независности у Шкотској опада, на данас 44 одсто, што је мање него 2014. године када је 45 одсто гласало на референдуму за излазак из Велике Британије. Делимично, то је последица ефикасности кампање вакцинације у Великој Британији, што би било немогуће да је Британија остала део ЕУ где су бирократија и политика проузроковале дуга одлагања у набавкама.
Гласање за Брегзит такође је поново подстакло демократију у Великој Британији присиљавајући политичаре, који су годинама били изоловани од мишљења народа јер је већина нових закона дошла из Брисела, да обрате пажњу на британске бираче. У међувремену, оне политичке странке које су покушале да блокирају Брегзит сада се боре за опстанак – како су потврдили регионални избори недавно.
Укратко, Пројекат Страх и сви политичари, званичници и експерти који су предвиђали катастрофу су погрешили – што повлачи питање, зашто? Верујем да одговор није да су ти људи глупи или зли – иако су неки од њих често оптуживали присталице Брегзита за то – већ зато што је њихов поглед на свет обликован колективним страхом од националне државе, чему је Брегзит био потврда.
За ову елитну класу национализам је узрок Другог светског рата и свих зала у Европи. Нација је ексклузивни концепт, у сукобу са либералним идеалима различитости и инклузивности. А национална демократија даје моћ обичним људима са свим њиховим страстима и предрасудама.
Уместо тога, многи од ових политичара, званичника и експерата посвећени су постнационалном свету са отвореним границама, мешовитим становништвом и политичким системом у којем кључне одлуке доносе међународне бирократије попут Европске уније, изван надлежности обичних бирача.
Толики је био њихов страх од Брегзита да нису могли да схвате да је можда катастрофа плод њихове маште.
Њихова осећања су им говорила да ће бити ужасно, али су добила облогу рационалности позивањем на економске моделе, политичке теорије и селективно читање историје, што је, чини се, доказивало њихову поенту, у огромном колективном чину пристрасности потврде.
У стварности, експертске прогнозе показале су се далеко мање тачним од интуиције обичних бирача који су веровали у способност Британије да опстане као национална држава.
Помињем све ово јер чујем управо иста упозорења о предстојећој пропасти након „цурења“ словеначког нон-пејпера и његовог предлога за успостављање националних држава на Балкану, и управо од исте званичне и интелектуалне елите која је тако ауторитативно износила мишљење о Брегзиту.
Европски званичници су упозорили на „претње регионалној безбедности“, а стручњаци за Балкан упозорили су на поновни рат ако неко дирне границе.
Међутим, морате ми опростити на недостатку поверења у тачност њихових предвиђања оптерећених пропастима, посебно када чак ни не крију своје идеолошке мотиве.
Неки губе живце на сам помен померања граница.
Једни омаловажавају идеју националних држава на Балкану као „концепта деветнаестог века“. Други и даље одбацују позиве на поновно исцртавање граница као „признање неуспеха“. Неуспех чега, можете да питате?
Одговор је, наравно, неуспех у постизању циља постнационалног света за који је Балкан нехотице постао лабораторија.
С обзиром на то да се ови стручњаци плаше и не воле националну државу, тешко је заиста прихватити њихова предвиђања када је реч о Балкану, где питања нерешене националне државности доминирају политиком.
Свакако, лако је дочарати слике ужаса у земљи попут Босне.
Међутим, непристрасна анализа би сигурно сугерисала да је рат релативно мало вероватан с обзиром на промену чињеница на терену од почетка деведесетих: људи су трауматизовани, народи су се одвојили, сада постоје успостављене границе, нема војски које би се бориле, а и спољне силе пажљиво прате догађаје.
Ако бих био великодушан, прихватио бих да се ове стручне прогнозе барем искрено осећају, ако су већ погрешне.
Ако бих био циничан, могао бих да закључим да они намерно сеју страх да би се затворила дискусија о било каквом решењу које укључује успостављање националних држава.
А то нас опет враћа на Брегзит јер су се грађани Британије и Балкана у другачијем контексту и са различитим проблемима нашли у ћорсокаку 2010-их за које је најпожељније решење било успостављање националног суверенитета. У случају Британије проблем је била масовна имиграција и ерозија националне демократије.
На Балкану је то питање физичке несигурности и недостатка права и могућности да мањине остану „заробљене“ у погрешној држави.
Дакле, ако могу да дам коначну мисао, то је да, када је реч о решавању проблема, можда је боље не слушати стручњаке са њиховим резонованим аргументима који се показују дубоко погрешним већ уместо тога послушати народ чија се интуиција на крају показала поузданијом.
Аутор је професор на Универзитету Кембриџ
Опрема: Покрет за одбрану Косова и Метохије
