Покрет за одбрану Косова и Метохије

Данко Страхинић: Уништавање и присвајање јерменског културног и историјског наслеђа у Азербејџану и Нагорно-Карабаху (Арцаху)

Фото: Искра

Пре годину дана, крајем септембра 2020. године, азербејџанском офанзивом започет је нови сукоб у Нагорно-Карабаху (јерм. Арцах), подручју насељеном углавном Јерменима. Након четрдесетчетвородневног рата који је Азербејџан водио уз помоћ Турске и исламистичких плаћеника са севера Сирије, посредством Русије 9. новембра склопљено је примирје. Овим примирјем, поражена јерменска страна обавезала се да, по унапред утврђеном плану, супротној страни препусти велики део територије коју је до тада контролисала међународно непризната Република Арцах, на којој се налази, између осталог, за Јермене и врло важан град Шуши (азер. Шуша). Наиме, реч је о областима које су међународно призната територија Азербејџана а које су Јермени држали од првог рата деведесетих година. На њима се налази велики број јединствених јерменских културних и верских споменика који су током сукоба, уз војне и цивилне циљеве, такође били мета азербејџанских напада.

Договорена предаја територија у азербејџанске руке појачала је страх од уништавања миленијумима старог јерменског споменичког наслеђа на тим просторима. Да тај страх није био без основа, потврђују и догађаји у периоду 1997-2006. године са простора Аутономне Републике Нахичеван, која је део Азербејџана, али се налази између јужног дела Јерменије, Ирана и Турске. У том је раздобљу у Нахичевану, а нарочито на гробљу у Џулфи (јерм. Југха, в. оквир), уништено 89 јерменских цркава, 5 840 хачкара (јединствених у камену туфу клесаних заветних стела са крстом у средини) и 22 000 надгробних споменика, од којих неки потичу и из прехришћанског периода. Додатни проблем представља хиљаде незаштићених и лоше документованих споменика на, за Јермене, изгубљеној територији. Према извештају омбудсмана Арцаха, на подручју ове непризнате републике налази се око 4000 јерменских културних локалитета, укључујући 370 цркава, 119 тврђава, као и других историјских и културних споменика. Цркве датирају од 4. до 21. века, међу којима се као најважнији археолошки локалитет истиче Тигранкерт Арцаха који датира још од 1. века пре Христа а укључује слојеве и до 13. века после Христа.

У сусрет роковима за предају територија, Јермени су уклањали звона, крстове, хачкаре из манастира Дадиванк (9-13. век) у области Калбаџар, што је заменик азербејџанског министра културе Анар Каримов назвао илегалним, јер су то, по његовом мишљењу, предмети који припадају албанској култури.

Албанизација

У намери да успоставе везу са античком кавкаском Албанијом и тиме оправдају азербејџанске претензије на тај простор, још од педесетих година 20. века азербејџански научници су у совјетском Азербејџану пропагирали теорију по којој су кавкаски Турци, данашњи Азербејџанци, повезани са том ишчезлом античком културом. Из истог разлога су јерменски споменици „албанизовани“ једноставним брисањем и уклањањем јерменских натписа, док је Јерменија називана Кавкаском Албанијом. Потоња уништавања која су спроводиле власти независног Азербејџана се у најмању руку косе са оваквим теоријама. Треба напоменути да, сем азербејџанских научника, нико не сматра ову тезу основаном, па тако Томас де Вал (Thomas de Waal), познавалац прилика у тој области, назива азербејџански ревизионизам бизарним. Иако су временом азербејџанске власти напустиле расправе о „кавкаским Албанцима“, током и након последњег рата изнова су изношене тврдње како су припадници малобројне хришћанске Уди заједнице, који живе у Азербејџану, баштиници албанске културе. Удима се тиме даје право на „јерменизоване“ споменике, па је тако из њихових редова постављен свештеник за манастир Дадиванк. Наводна брига о том наслеђу није подстакла власти да било шта номинују за Листу светске баштине УНЕСКО.

 

Џулфа/Југха

 

Џулфа је највеће јерменско гробље ван територије Јерменије на коме се у 17. веку налазило око 10.000 хачкара и других споменика. До 1998. године, када је Нахичеван постао део Азербејџана, остало их је свега 2 000. Најстарији споменици датирани су у 6. век, док су неки од најпознатијих хачкара били из 15 и 16. века. Према Међународном савету за споменике и локалитете азербејџанске власти су уништиле већи део гробља између 1998. и 2002. године. До краја августа 2005. године, када га је видео шкотски новинар Стивен Сим (последњи инострани очевидац са Запада), гробље још увек није било уништено, али је према сведочењу азербејџанског новинара из Института за рат и мир, било потпуно уништено до априла 2006. године. Са споменицима су уништени и посмртни остаци сахрањених. Снимци које је направио почивши јерменски епископ Ншан Топузијан (Nshan Topouzian) с иранске стране границе децембра 2005. године, показују азербејџанске војнике који уништавају јерменске споменике и остатке утоварују у камионе. Покушај Европског парламента да истражи случај забраниле су власти Азербејџана, а новинарски извештај из 2006. године, потврдио је да нема више трагова споменика, док се на сателитским снимцима види да је ту направљено војно стрелиште. Новинар британског Гардијана тврдио је 2019. године да је Азербејџан забранио све званичне посете Џулфи, као и другим локацијама где су се некада налазили јерменски споменици, као и да власти поричу да су Јермени ту икада живели.

 

Систематска кампања уништавања

Пример гробља у Џулфи није једини. Како ће се показати оно је само део једне шире системaтске кампање уништавaња и присвајања јерменског културног и историјског наслеђа. Према извештају који је 2019. године објавио веб-протал Hyperallergic, у раздобљу између 1997. и 2006. године, власти Азербејџана су девастириле око 28 000 средњовековних јерменских споменика у Нахичевану. Међу похараним споменицима налази се катедралнa црква Св.Томе у Агулису, која се сматра једном од најстаријих цркава на свету. Према изјавама азербејџанских званичника, ниједан од ових уништених споменика никада није ни постојао. Сам азербејџански председник Илхам Алијев је у свом говору из априла 2006. године то назвао „лажним и клеветничким информацијама“ које је измислио јерменски лоби. Уопште узев, од раних деведесетих било какве критике поступака азербејџанских власти се одбацују као „јерменска пропаганда“, док азербејџански наратив још подразумева јерменску агресију, етничко чишћење, масакр у Хоџалију, окупацију и антиазерску пропаганду коју шири снажна јерменска дијаспора. Неспорна непочинства и проблематичне рестаурације с јерменске стране након првог рата, а које служе као контрааргумент у медијским реакцијама, не умањују озбиљност и обимност корака које азербајџанска страна систематски подузима већ деценијама уназад.

С обзиром на искуство са скрнављењем и уништавањем јерменских цркава у Турској и Азербејџану, многи научници, историчари и свештенство упозоравали су током и након завршетка сукоба на угроженост наслеђа и апеловали на заштиту. Ово је утолико било важније, зато што  није било одговарајуће реакције од колега из Азербејџана. У низу апела, последња се, почетком јула, огласила Europa Nostra, заједно са Европском асоцијацијом археологa. Ове организације посвећене промоцији и заштити културног наслеђа, упутиле су хитан позив за заштиту „интегритета, аутентичности и различитости богатог мултикултурног наслеђа у и око области Нагорно-Карабаха“.

Задатак да чувају културно наслеђе су мировним споразумом добиле Руске мировне снаге. Међутим, проблем представља то што припадници Руских мировних снага нису распоређени на свим местима где је потребна заштита верских и културних споменика. Примера ради, има их у Дадиванку, где обезбеђују свештенство и објекат, али их у другим областима попут Хадрута (азер. Коџавенд) нема. Поједини посматрачи су процењивали да велики и познати објекти попут манастира Дадиванк неће бити одмах на удару, већ велики број мањих цркава и споменика. Иако је рат заустављен, јерменско наслеђе на простору Нагорно-Карабаха је и даље уништавано, чиме су се страхови Јермена да ће се с таквом политиком наставити показали оправданим. Оно што посебно забрињава је чињеница да власти систематском пропагандом подстичу и хране jeрменофобију, што у великој мери и објашњава понашање азербејџанских војника према споменицима.

Видео снимци, који су се појавили на друштвеним мрежама у недељама након што је Азербејџан преузео контролу над територијама, приказују графите на црквама, као и азербејџанске војнике који руше споменике, крстове и друга верска и културна обележја. Један од најупечатљивијих је онај на коме се види азерски војник који стоји на врху капеле, на којој је поломљен крст и виче „Алаху Акбар“, што је неке посматраче навело на закључке о расту исламистичког утицаја. Реч је о капели из 2017. године у месту Мехвакану (азер. Џебраил) која је касније сравњена са земљом. Уништене су и статуе анђела на капији цркве Газанчечоц у Шушију (која је на листи светске баштине УНЕСКО), а сама црква је оскрнављена графитима. Још током сукоба Газанчечоц црква је била у два наврата у истом дану погођена пројектилима. Упркос првобитном негирању да је до напада дошло, једно од образложења за „оправданост“ напада било је то што су се јерменски војници молили унутар ње, те да је Азербејџан дужан да „јерменске терористе избаци где год се они нашли“ (изјава руско-азербејџанског политиколога Садате Кадирове у руском телевизијском програму). Половином марта појавили су се сателитски снимци на којима се видело да су срушене куполе тзв. Зелене цркве (Канач Жам) у Шушију. Азербејџанска страна тврди да је реч о реконструкцији и да су куполе скинуте „ради враћања историјског изгледа Шуше“ и да се радови изводе тачно у складу са изворним архитектонским стилом“, јер је некадашњом изградњом шиљате куполе „храм постепено јеременизован“.У међувремену је декретом Алијева Шуша (азер.) проглашена културном престоницом државе.

Недавна директива Алијева издата након посете цркви Пресвете Богородице (Surb Astvatsatsin) у селу Тсакури у Хадруту (15. марта 2021), да се уклоне јерменски натписи са ове јерменске цркве под изговором да су лажни потврдило је разлоге за забринутост Јермена, јер је раније било сличних поступака. Тако су током рестаурације цркве за потребе Уди заједнице у месту Ниџ (Низх) 2005. године уништени натписи на јерменском језику на зидовима цркве а на три надгробна споменика натписи су исполирани. На овај чин реаговала је и амбасада Норвешке у Азербајџану, јер је била један од финансијера обнове цркве, назвавши га „актом вандализма“. У знак протеста нико из амбасаде није присуствовао отварању цркве. Иако није изнела било какаве поуздане аргументе, азербејџанска страна инсистира на томе да су споменици накнадно постављени у то подручје и третирани хемикалијама како би изгледали старије, те као такви били доказ о јерменском присуству на том подручју. Према писању веб-портала Hyperallergic брисање јерменског наслеђа је олако тумачено у светлу освете због рата у Нагорно-Карабаху, али против таквог гледишта су, како јерменски научници, тако и азербејџански дисиденти. Јерменски историчар Едвард Данијелан сматра да је посреди „наставак геноцида (1915–23) који је произашао из анти-јерменске политике пан-туркизма“.

Нови страхови

Неколико потеза турских и азербејџанских власти уноси нови немир међу Јермене, не само у Арцаху, већ и шире. Један од њих је Ердоганов говор одржан на војној паради организованој у част победе 10. децембра 2020. године у Бакуу, у коме је одао признање Енвер Паши, оснивачу, и Нури Паши, команданту Исламске армије Кавказа. Овај израз поштовања Јермени доживљавају као глорификовање геноцида и показивање нових геноцидних намера јер ове личности сматрају одговорнома за масакре над њиховим сународницима 1918. године. Такође, изложба заробљене војне технике и лутака-модела ланцима везаних, заробљених јерменских војника из последњег рата, у новооснованом „Парку ратних трофеја“ у Бакуу, има свој симболични врхунац у изложеним шлемовима јерменских војника који као да чине својеврсну „ћеле-кулу“. Ова помисао није без основа с обзиром на то да су неки од јерменских заробљеника и дословце били обезглављени.

Азербејџанско одуговлачење ослобађања ратних заробљеника (известан број је проглашен терористима, па тиме не подлежу међународним конвенцијама), нови споразум о савезништву, инциденти на линијама разграничења (14. јула убијен је јерменски војник а било је и неколико нових случајева половином августа), заједничке војне вежбе са Турском (најновије су одржане почетком септембра) и даље појачавају тензије и јерменске страхове да ће сукоб бити обновљен.

 

***

Сличност са уништавањем и присвајањем српског наслеђа на Косову и Метохији је више него очигледна. Оно што забрињава је нереаговање међународних организација попут УНЕСКО. Ћутање поводом Џулфе се доводило у везу са донацијом од 5 милиона долара коју је Азербејџан дао овој организацији, као и с другим сумњивим финансијским трансакцијама повезаних с њеним појединим званичницима. С друге стране, након што се у јануару 2021. године УНЕСКО коначно огласио поводом ситуације у Нагорно-Карабаху, Алијев их је, у већ препознатљивом маниру, оптужио да немају неутрални статус и да раде под утицајем јерменског лобија. Ови су поступци, као и млако и неблаговремено реаговање УНЕСКО по питању Свете Софије, упозорење да се не може потпуно поуздати у механизме међународне заштите културних добара, те су и опомена за даље поступање.

 

Данко Страхинић

Првобитно објављено у листу  “Православље” – новине Српске Патријаршије (бр. 1309, 1. октобар 2021).

(Искра, 04. 10. 2021)

 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print