Васиљка Перић, једна од ђаковичких сестара, упокојила 6. новембра 2022. у Манастиру Успења Пресвете Богодорице у Ђаковици. Сестра Васиљка, поријеклом из Куча, рођена је у селу Стубла код Ђаковице а до 1999. године живјела је у селу Пискоте. Послије ратних збивања нашла је уточиште са сестром Полексијом (садашњом Игуманијом Теоктистом) и још четири жене поред старе цркве у Ђаковици.
Хероине нашег времена
Јуче је преминула искушеница Василија Васка Перић једна од последњих српкиња из Ђаковице, уз мати Теоктисту и Јоаникију. Нека јој је вечна слава! Имао сам ту част да је упознам и никада нећу заборавити њено гостопримство и топле речи добродошлице када сам посетио манастир Успења Пресвете Богородице у Ђаковици 20.октобра.
Живети годинама и деценијама у непријатељском окружењу, уз полицијско обезбеђење, одвојен од остатка света високим зидинама и свакодневно се молећи за свој народ прави је подвиг за који треба неизмерна храброст.
Црква Успења Пресвете Богородице се помиње још у 16. веку као метох манастира Високи Дечани. Када је јуна 1999.године из Ђаковице одлазила српска војска, полиција и народ у цркви су остале баке Полексија, која је ту иначе живела више од четири деценије, затим Надежда, Драгица, Василија и Белка. Осталих 12500 Срба је или протерано или напустило своја огњишта. Пружале су помоћ и уточиште невољницима који нису имали где. Наступили су тешки и страшни дани пуни неизвесности. Веровале су да ће се Срби вратити. Дане и ноћи проводиле су у сузама молећи се Богу. Чувао их је италијански Кфор, а оне су чувале последње трагове српства у овом граду. Међутим злотворима и екстремистима ни то није било довољно. Дошао је 17.март 2004. године. Тог дана албанци су одлучили да избришу сваки траг српског постојања и православља у Ђаковици. Са цркве Свете Тројице коју су разорили 1999.године сада су однели и последњи камен. Неколико година касније ту су саградили парк са спомеником мајци Терези.
Црква Пресвете Богородице бива опкољена хиљадама људи, али и жена, деце… Хиљадама злобника. Летеле су каменице, цигле, молотовљеви коктели, цркву захвата пламен. Бака Полексија из ината и пркоса се попела на звоник цркве коју није желела да напусти, али су у последњи час њу и друге три баке италијански војници спасили. Али цркву нису спасили. Спаљена је и разорена експлозивом до темеља. Баке су пребачене у манастир Високи Дечани. Бака Полексија је од тада често уз пратњу кфора долазила на згариште цркве и палила свећу. Није одустајала. Причала је: „ Ово је свето место, овде мора опет да се подигне црква! Да се наши преци нису молили не би могли да опстану 500 година под турцима!“
Бог је услишио молитве ове баке, за коју кажу да је жива светитељка. На месту рушевина изникли су нова кућа и конак, као и црква. Вратиле су се и баке у априлу 2009. У септембру 2011. Црква је освештана и постала је манастир. Бака Полексија је од тада монахиња Теоктиста а придружила јој се и мати Јоаникија. Наредних година упокојиле су се господу Драгица, Белка и Надежда, а ево јуче и Василија.
Гости ретко кад долазе у овај манастир тако да су се мом доласку искрено обрадовале. Изван капија никада не излазе сем када иду на литургију у Високе Дечане и Пећку Патријаршију, када монаси долазе по њих. Монаси им доносе храну и све што им је потребно. Имају своју малу башту и пластеник. Ове храбре монахиње су доказале да се не плаше ничега јер служе Богу и нашој православној вери. Дани им пролазе у молитви за мир, за српски народ али и за непријатеље. Да им бог подари снаге да виде какво су зло починили.
Очи мати Теоктисте пуне су доброте и љубави. Цела њена појава зрачи неком божанском енергијом. Каже да Бог све види и да ће све средити да дође на своје место као што је некада било. „ Само да се Богу молимо и светиње да чувамо, а они што руше треба да знају да православље не могу срушити никада!“
Ове хероине су нам показале пут у будућност, а на нама је да их следимо. У овој малој српској оази њима је најважније да манастир живи и да црквена звона звоне иако нажалост Срба више нема да их чују.
Драган Шибалић
