Уставни суд Косова објавио је у целости одлуку о неуставности Владе Косова на челу са премијером Авдулахом Хотијем, преноси Репортери.
Наиме, овај суд је 21. децембра објавио краћу верзију своје одлуке у којој је избор Владе Авдулаха Хотија оценио неуставним, јер је глас посланика Етема Арифија из Ашкалијске партије неважећи имајући у виду да је био правоснажно осуђен на годину дана и три месеци затвора због малверзација са субвенцијама када је гласао за избор владе.
Хотијева влада је 3. јуна изабрана уз подршку 61 посланика, тачно толико гласова колико је било потребно за њен избор. Због тога је Уставни суд наложио одржавање нових ванредних парламентарних избора на Косову у року од 40 дана од дана њиховог расписивања. Следећи корак јесте распуштање Скупштине и одређивање датума избора.
ПОТПУНА ОДЛУКА УСТАВНОГ СУДА
28. марта и 20. августа 2019. године, Етем Арифи је правоснажном пресудом Апелационог суда осуђен на годину и три месеца затвора. 6. октобра 2019. године одржани су ванредни избори за Скупштину Косова. Етем Арифи се кандидовао и изабран за посланика у Скупштини. 27. новембра 2019. године, ЦИК је потврдио изборне резултате, а Етем Арифи је такође био на списку овлашћених посланика. 26. децембра 1919. године одржан је конститутивни састанак Скупштине на коме је потврђен мандат Етема Арифија. Од тада је Арифи наставио да врши функцију заменика, иако је осуђен на правоснажну судску казну.
У овом уставном захтеву, 17 посланика Скупштине Косова оспорило је уставност Одлуке Скупштине бр. 07 / В-014, о избору Владе, издатом 3. јуна 2020. Подносиоци захтева тврде да је предметна одлука у супротности са Уставом, наиме став 3 члана 95 [Избор владе], у вези са подставом 6 параграфа 3 члана 70 [Мандат посланика] Устава. То је зато што је, према подносиоцима захтева, Етем Арифи такође учествовао у поступку гласања побијане одлуке, чији је глас био неважећи због његове казне од једне године и три месеца затвора, правоснажном судском одлуком.Суд сматра да је основно питање садржано у овом захтеву да ли је Етем Арифи имао важећи мандат у време доношења оспорене Одлуке о избору владе у Скупштину (у којој је учествовао) . С тим у вези, Суд је узео у обзир: одговоре које су доставиле државе чланице Форума Венецијанске комисије, ставове Венецијанске комисије; као и досадашња пракса Скупштине Косова за сличне ситуације.
У вези са уставним и законским одредбама у, које пружају одговоре на питања покренута овим захтевом, Суд је утврдио да:
Члан 71.1 Устава, у вези са чланом 29.1 (к) Закона о општим изборима, предвиђа да ниједно лице не може бити кандидат за посланика за изборе за Скупштину ако је правоснажном пресудом у три случаја осуђено за кривично дело последњих година;
Члан 3 (6) Устава предвиђа да мандат посланика престаје или постаје неваљан ако је правоснажном пресудом осуђен на једну или више година затвора. Ова уставна дефиниција појачана је чланом 8.1.6 Закона о правима и одговорностима посланика, чланом 112.1.а Закона о општим изборима, као и чланом 25.1.д Пословника о раду Скупштине;
Суд сматра да, у погледу права на кандидовање на парламентарним изборима, чланове 45, 55 и 71.1 Устава треба читати заједно. Дакле, члан 45. Устава генерално се бави изборним правима, одређујући на општи начин да се они могу ограничити судским одлукама, док члан 55 дефинише кумулативне услове под којима Уставом зајемчена људска права могу бити ограничена. Док члан 71 Устава – који говори искључиво о „квалификацијама“ за кандидовање за члана Скупштине – предвиђа да сваки грађанин Косова који има осамнаест година или више и испуњава законске критеријуме, може бити кандидат за заменика. Ови „правни критеријуми“, наведени у члану 71. Устава, дефинисани су Законом о општим изборима, који у члану 29.1 (к) јасно и изричито каже да ниједно лице не може бити кандидат за посланика на изборима за Скупштину, ако је правоснажном судском пресудом у последње три године осуђен за кривично дело. Ова уставна и законска дефиниција у складу је са праксом коју следе многе демократске земље, као што је примећено релевантним документима Венецијанске комисије, као и одговорима држава чланица Форума Венецијанске комисије.
Суд наглашава да су горе наведене уставне и правне норме, које имају везе са немогућношћу (неподобношћу) да се кандидује за посланика на општим изборима, као и са престанком или неваљањем мандата посланика, као резултат затвора за извршење кривичних дела, не треба схватити као само себи циљ. У основи, ове норме немају примарну сврху кажњавања одређених појединаца спречавањем да врше функцију посланика, већ имају за основну сврху заштиту уставног интегритета и грађанског кредибилитета у законодавном телу, као стуба парламентарне демократије.
Суд сматра да је грађански кредибилитет у Скупштини повређен ако – упркос забранама наметнутим чланом 71. Устава у вези са чланом 29.1 (к) Закона о општим изборима – неком човеку буде дозвољено да победи и изврши мандат је осуђен за кривично дело правоснажном судском одлуком која је важила на Косову.
С тим у вези, Суд скреће пажњу на Извештај Венецијанске комисије, који каже да је „законитост елемент владавине закона и подразумева да појединци и власти морају поштовати закон. „Вршење политичке функције од стране особа које су озбиљно прекршиле закон угрожава примену овог принципа [владавине права], што је један од предуслова демократије, а самим тим и демократску природу државе“. (Видети Извештај Венецијанске комисије о изузећу учинилаца незаконитих дела из парламента, ЦДЛ-АД (2015) 036, од 23. новембра 2018. године, став 168).
У том духу, Суд сматра да је јасан уставни захтев садржан у члану 71.1 у вези са чланом 70.3 (6) Устава, да је неспојиво са Уставом да неко победи и задржи мандат посланика ако је осуђен за кривично дело, правоснажном судском одлуком, како је дефинисано овим одредбама. Овај услов је појачан члановима 29 и 112 Закона о општим изборима, као и чланом 8.1.6 Закона о правима и одговорностима посланика.
Суд даље примећује да се чињеница да се члан 70.3 (6) Устава, члан 8.1.6 Закона о правима и одговорностима посланика и члан 112.1 (а) Закона о општим изборима односе на казну заменика (тј. На казну после он је освојио мандат), одраз је претпоставке да члан 29.1 (к) Закона о општим изборима, који се заснива на члану 71.1 Устава, не дозвољава лицу осуђеном на казну затвора током последње три године пре избора кандидовати се за посланика и освојити мандат посланика.
Сходно томе, на основу јасног језика члана 71.1 Устава у вези са чланом 29.1 (к) Закона о општим изборима, као и подстав 6. става 3. члана 70. Устава, Суд сматра да ниједно лице не може стекне и задржи важећи мандат посланика ако је правоснажном пресудом осуђен за кривично дело предвиђено овим одредбама, ако против њега постоји осуђујућа пресуда која је на снази.
Суд примећује објашњење ЦИК да према пресуди АА.-Узх.нр.16 / 2017 од 19. септембра 2017. године Врховног суда, „никоме не може бити ускраћено право да учествује на изборима, ако је није уклоњен судском пресудом, што значи да кандидат мора бити проглашен кривим правоснажном пресудом и суд мора изрећи додатну казну „лишење права да буде биран“.
Међутим, Суд сматра да Закон о општим изборима не захтева да се осуђеним лицима за кривична дела нужно изриче додатна казна „лишавање права да буду бирани“, тако да им није дозвољено да се кандидују на парламентарним изборима. То је зато што се, према члану 29.1 Закона о општим изборима, између осталог, пружају следећа два основа: (и) лишење права да буде кандидат на изборима одлуком ИПЖП-а и суда; и (ии) немогућност да буде кандидат због осуђујуће пресуде за кривично дело правоснажном судском одлуком у последње три године. То су различите / одвојене основе због којих неспособност / неподобност могу бити кандидати. Суд сматра да је ово тумачење такође у складу са сродним читањем чланова 45, 55 и 71. Устава.
Суд сматра важним напоменути да је кандидатура Етема Арифија на парламентарним изборима, избор за посланика и вршење мандата за народног посланика – све то након што је судском пресудом осуђен на годину и три месеца затвора – открити постојање нормативне нејасноће и озбиљне недостатке у институционалним механизмима Републике Косово, који су надлежни да гарантују законитост и уставни интегритет изборних процеса и парламентарне активности. Ова двосмисленост је такође очигледна у одговорима релевантних тела Скупштине и ЦИК.
С тим у вези, Суд наглашава потребу да Скупштина Косова са својим одборима, у сарадњи са релевантним институцијама, укључујући ССК и ЦИК, разјасни и консолидује међуинституционалну сарадњу и нормативне аспекте који имају односе се на излазак на парламентарне изборе и вршење посланичког мандата од стране лица осуђених за кривична дела.
Ово је неопходно да би се избегле парадоксалне ситуације, са уставне тачке гледишта, када се особи, која је правоснажно осуђена правоснажном пресудом у складу са релевантним члановима Устава и закона, дозвољава да учествује на парламентарним изборима, да буде изабрана за посланика, да му се верификује мандат, као и да настави да врши функцију посланика, чак и док издржава затворску казну. У међувремену, Устав и релевантни закони постављају јасне нормативне препреке да спрече особе осуђене на казну затвора због почињења кривичних дела, да буду бирани за посланике и да врше мандат посланика.
У вези са избором Владе, Суд примећује да, да би Влада била изабрана, у складу са ставом 3. члана 95. Устава, најмање шездесет један (61) члан Скупштине мора гласати „за“ Владу. У овом случају, према званичним документима Скупштине, Суд примећује да је 3. јуна 2020. шездесет и један (61) посланик гласао „за“ Влада, односно за оспорену одлуку. Етем Арифи такође је гласао за одобрење оспорене одлуке. Након што је Суд утврдио да је мандат Етема Арифија био неважећи пре гласања о оспореној Одлуци, та одлука је добила само шездесет (60) важећих гласова. Сходно томе, поступак избора Владе није спроведен у складу са ставом 3. члана 95. [Избор владе] Устава, јер Влада није добила већину гласова свих чланова Скупштине.
Суд примећује да члан 95 Устава, како се тумачи кроз његову судску праксу, предвиђа два покушаја избора Владе од стране Скупштине. У оба случаја, влада која се сматра изабраном мора имати већину гласова свих чланова Скупштине, односно шездесет један (61) глас. Ако Влада није изабрана ни после другог покушаја, члан 95.4 Устава предвиђа расписивање избора од стране председника Косова.
Суд подсећа да је Влада гласала одлуком бр. 07 / В-014 Скупштине, од 3. јуна 2020. године, заснива се на председничкој уредби бр. 24/2020, од 30. априла 2020. године, издат на основу става 4. члана 95. Устава, односно другог покушаја избора Владе. С тим у вези, Суд подсећа на тумачење дато у пресуди КО72 / 20, где је рекао да ће „избори бити неизбежни у случају да влада није изабрана ни у другом покушају, […] у ком случају, на основу у ставу 4. члана 95. Устава, председник расписује изборе који се морају одржати најкасније четрдесет (40) дана од дана њиховог расписивања “.
У светлу овога, Суд примећује да је у овом случају покренут став 4. члана 95. Устава, према којем председник Косова расписује изборе, који се морају одржати најкасније четрдесет (40) дана од дана њихово проглашење.
Суд сматра важним нагласити да је свестан да је Етем Арифи учествовао у другим поступцима гласања у Скупштини, иако није имао важећи мандат. Међутим, на основу принципа нон ултра петита („не даље од захтева“), Суд се ограничава на оцену уставности оспореног акта са захтевом који је пред њим поднесен, наиме Одлуком бр. 07 / В-014, Скупштине, у вези са избором Владе.
Суд сматра потребним да појасни и да, на основу принципа правне сигурности, као и чињенице да ова пресуда не може имати повратно дејство, одлуке актуелне Владе остају на снази, а Влада остаје на функцији до избора нове Владе.
Извор: Косово онлајн
Фото: Газзета Експресс
