Порушени културно историјски споменици, празна села, напуштене куће, нова црква у коју скоро да нико не долази, неколицина породица које живе у граду, и два удружења, једини су сведоци времена заборављеног дела српске историје на простору данашње Албаније.
У престоници више средњевековних српских држава, граду Скадру на Бојани, данас готово да нема Срба.
Председник православног друштва “Свети Јован Владимир” из Скадра, Зоран Ајковић каже да је Срба, али и Црногораца у Алабнији све мање, те да се на прсте могу пребројати породице које имају српско порекло.
Додатни проблем је сматра, то што матица не признаје за Србе оне који су муслиманске вероисповести.
“Колико ја могу да уочим као просветни радник, професор у албанској школи, деце која вуку корене из Србије и Црне Горе има веома мало, и ако их има, она су из мешовитих бракова. Тако да, што се тиче ситуације у Скадру, Срба је све мање. Можда је велика грешка била што су Срби и Црногорци побегли, одселили се за Црну Гору, 1991. године када су се границе отвориле. Тада нас је било значајно више, било је по нашим проценама око 2.000 до 2.500 Срба. Међутим након другог таласа егзодуса, који се десио 1997. године, све нас је мање. Наравно било је и наших људи исламске вероисповести, они се сада декларишу као Албанци, јер немају економске бенефите. Стање није добро, међутим надамо се бољим временима“, каже Ајковић.
Старешина храма Свете Тројице у Враки Иван Поповић каже за Косово онлајн да је у том селу поред Скадра некада живело више од 80 одсто српског становништва.
Према његовим речима, данас у том селу живе четири српске породице и неколико њих у Скадру.
Како је додао, верници у цркву долазе само за веће празнике, али и тада у малом броју.
“Од 2017. године када сам постао ђакон, нисам имао ниједно венчање, ни крштење. Само сахране. Зато што немам кога да венчам, нити кога да крстим, јер је мали број верника”, каже отац Иван.
Срби из Скадра, и околних села која су некада насељавали, одселили су се трбухом за крухом, прича, скадранка Милојка Брајовић, напомињући да су Срби у том граду живели као и сви остали Албанци широм Алабаније.
Према њеним речима, није постојала верска припадност у време Енвера Хоџе, само национална.
“Сви смо били Албанци. Ми смо у то време живели као и сви Албанци, имали смо сва права као Албанци. Могу да кажем да смо сви из Враке завршили факултете. Није нам забрањено да идемо да завршимо факултете. Ја сам била спортиста у Албанији, била сам у првој лиги у Скадру, била сам капитен и имала право као и сви други. Завршила сам факултет и нико ми ништа није бранио”, прича Брајовић, и додајте да је и њеној породици било промењено презиме које су касније вратили.
Према речима саговорника Косово онлајн, током протеклих година није било довољно бриге о српској националној мањини у Албанији. Сматрају да је матица требало да има стратегију, план и програм очувања српског националног идентитета на овим просторима.
„Можда је требало да се другачије приступи и да се људима да могућност, да се кроз неки економски програм помогне, или кроз социјалну помоћ, као што раде Грци. Рецимо, ни Грчка нема неку велику националну мањину, али она за сваког појединца обезбеђује пензије 300 евра, то није мало. Ја не тражим никакву помоћ, или нешто да ми се да, али и то је требало да се има у виду. Чим људи нису осетили бригу, већи број је побегао у иностранство, као што могу да видим и Албанци доста одлазе“, оцењује Ајковић.
Званичних података о броју Срба који живе у Скадру нема, али могао би да буде утврђен на предстојећем попису који ја заказан за 18 септембар. Међутим остаје питање колико њих ће се изјаснити као припадници српске националне мањине, јер су многи расељени, а остали махом асимиловани.
