У САД председничка кампања, Курти преко Њујорк Тајмса поручује Американцима: Не сумњајте у НАТО…
Усред америчке предизборне кампање, у којој тренутно доминирају оцене о Трамповој предности над све више неуверљивим и посусталим Џозефом Бајденом, у Њујорк Тајмсу је објављен ауторски текст Аљбина Куртија „Не сумњајте у НАТО. Спасио је мој народ“.
На недавно одржаној дебати двојице председничких кандидата, од којих је један актуелни, а други бивши, овај је потоњи поновио свој добро познати став у вези са улогом САД у мисији НАТО-а.
Трамп понавља оцене да амерички савезници у овој алијанси намец́у превелико буџетско оптерец́ење Сједињеним Државама, док њихов удео није плаћен, и при том је то за чување њиховог сопственог дворишта. Критиковао је начин на који је вођена и америчка спољна политика, пре свега према питању руске инвазије на Украјину, као и израелско-палестинског сукоба.
Сада, експерти и медији који покушавају да утичу на јавно мњење наглашавају да Трампов „скептицизам према савезницима и савезима датира више од три деценије“.
„Чини се да Трамп не дели став других председника да Сједињене Државе имају витални национални интерес у стабилној и безбедној Европи, што НАТО помаже да се обезбеди. Даље, базе у Европи омогуц́авају америчкој војсци да распореди снаге ближе жариштима на Блиском истоку и Африци (Команда Сједињених Држава за Африку, на пример, има седиште у Немачкој“, пише институт „Броокингс“ из Вашингтона.
Курти: Појединци у САД умањили су значај НАТО
Покушавајући да увери америчко јавно мњење у незаменљиву улогу НАТО-а, премда не спомињући америчке председничке изборе, косовски премијер Аљбин Курти, пише:
„Појединци у Сједињеним Државама су умањили значај НАТО-а. Многи европски партнери брину да ће након америчких председничких избора у новембру, америчка посвећеност Алијанси да ослаби. Али док се НАТО припрема за почетак свог самита у Вашингтону у уторак, обележавајући 75 година постојања, желео бих да подсетим свет како је НАТО урезан у културни и политички идентитет једне земље у Европи: моје земље – Косова“.
У даљем ће делу текста Курти објаснити да већина земаља „сада признаје нацију познату као Косово“, иако он „више воли албански термин – Косова“.
Споменуо геноцид, али сада за Њујорк Тајмс изоставио за Косово
„Године 1999, немилосрдна српска кампања коју је водио српски лидер и југословенски председник Слободан Милошевић довела је до масакра, силовања и протеривања око половине већинског албанског становништва са Косова. Била је то хуманитарна катастрофа. Континуирано бомбардовање из ваздуха српских снага и положаја од стране НАТО-а зауставило је овај хорор. Алијанса је одмах затим послала скоро 50.000 војника“, пише Аљбин Курти.
Спомињући геноцид у Руанди и у Босни и Херцеговини, овог пута је изоставио да спомене и „геноцид на Косову“, што иначе редовно истиче:
„За нас је било мало сумње, имајући у виду свежа сећања на геноцид у Руанди и Босни, да би се ситуација на Косову брзо погоршала без НАТО-а. Као Косовару, болно је и замислити колико би ситуација могла да буде и гора“.
„Који припадник мог народа би могао да заборави призор славља са којима су НАТО војници дочекани? Током протеклих 25 година, док је НАТО помагао у ослобођењу Косова и одржавању мира, ми смо заузврат изградили демократију како би изнутра ојачали овај мир. Прогласили смо независност 2008. године – идеја са којом ће се Американци поистоветити, а који су управо прославили свој Дан независности“.
Ода НАТО-у, погрда Русији и Србији
Он нема сумњу да је од самог почетка, „интервенција НАТО-а била хуманитарна“ и да хуманитарна интервенција „служи и националним интересима“, колико год „ми желели да их сматрамо одвојеним“.
„Мир у Европи и заустављање људске патње служили су националним интересима чланица НАТО-а“, наводи даље.
Износећи своје поуке америчкој јавности, и иако заузима став да војна интервенција увек треба да буде последње средство, Аљбин Курти тврди да је оно што је НАТО урадио, на Косову то и било.
„Састанци на високом нивоу су изнова били неуспешни, укључујући разговоре у замку Рамбује у Француској између српских и албанских представника и америчких, европских и руских званичника. Дипломатија је била исцрпљена док су људи убијани. Рат на Косову био је четврти који је Милошевић водио у бившој Југославији. Обим окрутности захтевао је снажан одговор“, пише даље.
Оцењујући да се радило о највећем војном нападу Алијансе од њеног оснивања 1949. године, констатовао је да су се српске оружане снаге повукле.
Констатујући да је НАТО остао на Косову, те да је уследио повратак избеглица под контролом администрације и заштите Уједињених Нација и Европске уније, није споменуо егзодус српског народа, такође грађана Косова, који је уследио управо у време када су на Косово улазиле међународне снаге, као ни саме српске избеглице, односно интерно расељена лица, какав су им статус доделиле тадашње југословенске власти.
„Присуство НАТО-а је осигурало мир и омогућило нам обнову. Војници су штитили нашу границу, али су нам такође помогли да се заштитимо, укључујући и кроз формирање наше војске, Косовских безбедносних снага. Почетна мисија била је подељена између Француске на северу, Италије на западу, Немачке на југу и Сједињених Држава на истоку, са Уједињеним Краљевством на централном истоку. Током година, како је наша стабилност расла, НАТО је драстично смањио број својих војника са почетних 50.000 на свега неколико хиљада“.
„Запад треба да се поноси овим достигнућем“, навео је даље Курти, уз листање разлога, како их он види и за садашњу ситуацију:
„Косово је сада признато као највише рангирана демократија на Западном Балкану. Овој трансформацији није допринео само НАТО; она је захтевала напоре многих страна и, што је најважније, одлучност косовског народа који је учествовао у политичком процесу. Али НАТО је омогућио ову реалност, и није случајно да је рат у Украјини први велики европски рат у више од 100 година у којем земље Западног Балкана нису учествовале. Мир је тежак посао и динамичан — мора стално да се одржава“.
Кроз даље критичко и негативно одсликавање улоге Србије током 25 година, све до Бањске, коју представља „православним манастиром“, наглашава претње по безбедност Косова и улогу актуелног српског председника Александра Вучића, док Србе са Косова портретише искључивим жртвама Вучичеве политике.
„У септембру су тешко наоружане српске паравојне трупе за које верујемо да су долазиле из Србије заузеле положаје у православном манастиру Бањска у ономе што је америчка влада назвала веома организованом подухвату који је укључивао софистицирано оружје. Српске војне снаге су се мобилисале у близини наше границе, што је потез који Сједињене Државе описују као ‘дестабилизујући’. Прошле године, усред све већих претњи миру, НАТО је повећао број својих војника са 3.770 на око 4.500.
„Александар Вучић, бивши министар пропаганде у Милошевићевој влади, постао је председник Србије 2017. године. Његов успон означио је повратак Милошевићевој ауторитарној, етнонационалистичкој политици, посебно експанзионистичкој. Ауторитарна политика Београда посебно је отежавала живот Србима на Косову. Морали су да се снађу у својој улози мањине у новој земљи са приближно 93 процента етничког албанског становништва и 7 процената које чине друге мањине, укључујући Роме и Турке. Србија је ометала ову интеграцију. Била је потребна храброст да Срби постану део институција и активни учесници у земљи“.
На самом крају писма говори о везама Србије и Руске Федерације, као претњи по безбедност, односно „агресије“.
„Четврт века након његове интервенције, улога НАТО-а на Косову доказује да је та организација кључнија него икад. Њени снажни резултати у земљи показују да су демократија и институционална подршка коју је она помогла да се успостави, заједно са спољним претњама које је спречила, успешно одржали мир“, поручио је.
„Нажалост, 25 година касније, поново се суочавамо са ратом и ратним претњама у Европи. Овде се мир одржава само захваљујући нашој способности да га бранимо када је под директним нападом, а претња да до таквог напада дође је сада више реалнија него икад“.
У писму за Њујорк Тајмс, Курти је и упозорио на то да „конфликт на Балкану“ повећава ризик да се прелије на Западну Европу.
„Не само кроз избегличку кризу, већ и кроз увлачење страних играча у ово историјски значајно геополитичко подручје, угрожавајући безбедност у Европи“, поручио је косовски премијер у ауторском тексту за овај амерички лист.
Самоопредељење раније
У прошлости су и Самоопредељење, и сам Аљбин Курти, били критични према улози КФОР-а/НАТО-а. Штавише, осим што су годинама заступали став да међународне мисије оду са Косова, пре свега УНМИК и ЕУЛЕX, они су и додатно КФОР прозивали за пристрасност у свом поступању.
Примера ради, у једној од кампања, коју је Самоопредељење водило 2010 године, поручили су, готово пре тачно 14 година (14.јула):
„КФОР вас посматра. Чак и ако имате интимне сесије са својим партнером као у реклами. Он је свуда. И долази хеликоптером. Гледа те догледом. Он је Велики брат. Иако је мање структуре сада, КФОР је бржи него икад. КФОР брине о вама до најситнијих детаља. Види дрво, али не види шуму. Ако организујете митинг негде у забаченом селу Косова, КФОР ц́е бити иза вас. Али када Србија спали границе Косова, КФОР запушава уши. Не види и не чује, као ној. КФОР-у није свеједно када паралелне структуре Србије запоседну судове на северу. Чак ни када бацају ручне бомбе и пуцају из калашњикова да спрече Албанце да тамо граде своје порушене куц́е. КФОР вас понекад посматра и слуша. Зависи. Ако сте Албанац, он се понаша као Велики брат. Ако сте паралелна структура Србије, онда делује као партнер. Сва оглашавања КФОР-а су упуц́ена само Албанцима. Чак и она где су приказани мишиц́и. Понекад су упуц́ени обема странама – мачки и псу. КФОР је чувар Косова који га је претворио у зоолошки врт. КФОР је за стабилност региона. Стабилност која захтева разоружање Албанаца и толерише милитаризацију Србије. То је стабилност Резолуције 1244. Стабилност постојец́ег стања. Стабилност слабих, сиромаштва, стабилност распродаје косовске имовине. Али, према КФОР-у, требало би да останете мирни. Не ради то. Зато што Велики брат гледа!“
На њиховом официјелном сајту, у рубрици Деконструкција, на како су излистали уобичајена питања Самоопредељењу у време док је још био опозициони покрет, на питање „Како можете са Србијом без присуства КФОР-а?“, одговорили су:
„Кфор је на Косову управо зато што не дозвољавају нашу војску. Косово треба да има своју војску. Кфор није ту да се супротстави Србији, јер да јесте, онда не би дозволио паљење граница Косова 19. фебруара 2008. Војска Косова никада не би дозволила овакву агресију на територијални интегритет наше земље. Косовски политичари се варају када кажу да Косово има партнерство са НАТО-ом. Без војске Косово не може имати партнерство у НАТО-у. Јер НАТО не може имати партнерство сам са собом! КБС није војска. То је хуманитарна агенција КФОР-а. Али партнерство захтева две војне стране“.
У одговору на друго питање „Зашто сте против стварања мултиетничког Косова“, посредно су одговорили и некадашњем команданту КФОР-а Иву де Кермабону:
„Јер Косово треба да буде држава вец́инског албанског народа и свих осталих мањина. Ако се Кермабону толико свиђа, зашто своју Француску не учини мултиетничком? Ако је мултиетничност веома модерна, а национална држава веома примитивна, зашто је то само за нас, а не за све. Мултиетничност као феномен није намеравани кредо, вец́ чињенична реалност. Косово је национално веома хомогено. Политички и правни систем мора одражавати вољу народа и интересе грађана. На овој држави је да гарантује сва европска права националних мањина“.
Више пута су назначавали, као и сам Курти да је на Косову „превише странаца“, те да Косово због међународних мисија „није суверено“, да су му странци „наметнули“ устав и симболе и да народ Косова не одлучује слободно о свом уређењу.
