Косово онлајн, уз сагласност издавача „Цлуб Плус“, објављује одломке из књиге бившег дипломате Вилијема Монтгомерија „Кад овације утихну – Сећања последњег америчког амбасадора у Југославији“ (2016.), поглавље 12 под називом „Косово“. Вилијем Монтгомери био је амбасадор Сједињених Америчких Држава у Београду од децембра 2001. до фебруара 2004. године.
Долази Човић
Кад је нова влада ДОС преузела дужност, затекла је хаотичну ситуацију у деловима Косова где су Срби били доминантни. Милошевићева влада је, у складу са својом причом да је „окупација“ Косова само привремена, наставила да исплаћује зараде великом броју Срба који су били запослени на Косову пре бомбардовања. То је имало предности и мана. Када је реч о добрим странама, без таквог плаћања чак би још већи број Срба заувек напустио Косово. А то би укључило и критично важне административце, наставнике, лекаре и друге професионалце. Кад је реч о лошим странама, такво плаћање је учврстило својеврсну паралелну владу која је доводила до лудила косовске Албанце и међународну заједницу на Косову. Они су то доживљавали као наставак неприхватљивог мешања у послове Косова, доказ да нова влада ДОС у њиховим очима није друкчија од Милошевићеве која јој претходила.
Постојао је још један фактор. Међу онима који су наставили да добијају новчана средства били су припадници полиције, особље Министарства унутрашњих послова и обавештајци. Они су и даље давали и примали смернице из Београда. Штавише, нарочито у северном делу Косовске Митровице, локални српски екстремисти наставили су да унилатерално делују и против Унмика и против косовских Албанаца, без страха од кривичног гоњења. Организација названа „Чувари моста“ основана је да штити мост који раздваја северни од јужног дела Косовске Митровице, у којем живе Албанци. Уколико би неки Албанац (или понекад, чак, званичници Унмика) покушао да пређе мост, у истом тренутку дочекивала би их гомила Срба наоружаних, у најмању руку каменицама, и спремна за обрачун.
Небојша Човић је добио велике похвале међународне заједнице за свој рад у јужној Србији. Чинило ми се да је он савршен кандидат за преузимање надлежности унутар српске владе у вези с косовским питањима. Веровао сам да ће му прагматизам и активистичка природа омогућити да поново успостави некакав ред у односима Србије с међународном заједницом на Косову, као и да заузда српске екстремисте. Стога сам га снажно охрабривао да преузме функцију и лобира унутар српске владе да се то догоди. Као што се испоставило, нисам му учинио услугу. Далеко од тога.
Од почетка његовог мандата, косовски Албанци су безрезервно били непријатељски настројени према њему. Били су срећни да је био подигнут зид висок десет метара како би ужа Србија била потпуно одвојена од Косова. Осећали су да је сваки утицај Београда неприхватљив, делимично због страха од обнављања српске агресије, а делимично због пуке мржње. Косовски Албанци су веровали (донекле оправдано) да док год се косовски Срби обраћају за помоћ и подршку Београду неће прихватити нову реалност на Косову. Свакодневно су осуђивали Човићеве активности и временом њихови ставови почели су да наилазе на разумевање међународне заједнице.
Човић је представљао посебан изазов за међународну заједницу на Косову. С једне стране, брзо је показао да може – када то жели – да ублажи понашање екстремистички настројених косовских Срба. После тешких преговора и балансирања на ивици могућег с Данијелом Еверстом, шефом посматрачке мисије ОЕБС на изборима на Косову, и високим представником УН Хансом Хекерупом, српска влада пристала је да охрабри косовске Србе да гласају на парламентарним изборима заказаним за новембар 2001. То је довело до прихватљивог одзива косовских Срба и стварања прилично великог блока српских посланика у новом косовском парламенту. Међународна заједница је такав исход истицала као конкретан знак напретка у правцу мултиетничке државе. Али, косовски Срби ускоро су схватили да немају никакав утицај у парламенту; да ниједна албанска партија неће да сарађује с њима; и да њихове предлоге нико не уважава. Осећали су да су само „декор“ осмишљен да би се показало да Косово напредује у правцу мултиетничког друштва. То искуство све до данас утиче на њихове ставове о учешћу у парламенту.
У замену за добијање помоћи, Хекеруп је потписао документ са српском владом у којем се у кратким цртама наводи широк спектар домена сарадње између Унмика и Србије на самом Косову. То је укључивало подручја као што су саобраћајне везе, проналажење несталих особа, еколошка питања. С једне стране, то је било веома разумно и поправило би општу ситуацију у покрајини. Али, мана се огледала у томе што је прихватање помоћи од Човића и српске владе могло да буде доживљено (и било је тако доживљено од стране косовских Албанаца) као давање де факто улоге њему и Србији у пословима Косова. То је, наравно, било управо оно што су желели српска влада и косовски Срби. Човић је веома добро преговарао.
Када је високи представник УН Хекеруп изненада поднео оставку почетком јануара 2002, на функцији га је заменио Михаел Штајнер. Поздравио сам његово именовање, будући да сам лично сарађивао с Михаелом од 1996. до 1997. кад сам био специјални представник државног секретара и председника за спровођење босанског споразума, а он заменик високог представника у Босни. Он је био активиста и тесно је сарађивао с нама у многим доменима.
С тачке гледишта Срба, именовање Штајнера постало је права катастрофа. Од самог почетка свог мандата, одбијао је да успостави било какву врсту пословне сарадње са Човићем. Једнострано је поништио споразум што су га постигли Човић и Хекеруп, а који је подстакао српску владу да охрабри косовске Србе да гласају на изборима 2001. То је учинио јер су многе одредбе уговора предвиђале оснивање радних група о бројним питањима, што би помогло остваривање напретка на Косову, али истовремено омогућило Београду да игра улогу. То је, наравно, натерало Човића и Србе да нерадо сарађују са Штајнером.
Убрзо потом он је учинио најгору ствар с тачке гледишта Срба (и моје). Београд је у затворима у ужој Србији држао око 150 косовских Албанаца. Један од циљева међународне заједице одувек је био или ослобађање тих Албанаца или бар њихово пребацивање у затворе на самом Косову. Вођени су детаљни преговори о начину на који би то било остварено Унмик је послао специјалну групу стручњака да проучи сваки досије и подели их у три групе. Поједини случајеви били су чисто политички или нису били довољно озбиљни и постигнут је договор да ти затвореници буду одмах ослобођени. Неки су били јасни, озбиљни злочини и било је предвиђено да ти појединци буду пребачени на затворе на Косову и тамо одслуже казну. Трећа категорија захтевала је нова суђења. Када је учињен такав преглед, Човић је искористио свој утицај и убедио српску владу да ослободи све затворенике и преда их Унмику који ће их пребацити на Косово и спровести даљу акцију у складу с постигнутим договором. Затвореници су сакупљени, смештени у аутобусе и послати на Косово под надзором Унмика. Око пет минута по доласку у Приштину, пред телевизијским камерама и великом масом одушевљених косовских Албанаца, Штајнер је одмах и безусловно ослободио све затворенике. Једним кораком, постао је нешто налик хероју за косовске Албанце и потпуно уништио однос са Човићем и његову способност да утиче на Београд. Штајнер је одбацио рад сопствене комисије као обичне препоруке које није желео да следи.
Човић је започео своју косовску мисију очекујући да ће бити кадар да сарађује с међународном заједницом на исти начин као у случају побуне у јужној Србији. Био је шокиран када је схватио да је то далеко од истине. Косовски Албанци су га мрзели, а представници међународне заједнице му – у најмању руку – нису веровали. Поред тога, морао је да се надмеће са различитим центрима моћи у својој влади. С обзиром на то да су Ђинђић и Коштуница знали колики значај косовско питање има за њихову политичку будућност, нису желели да га потпуно препусте Човићу. Обојица су одржавали сопствене контакте на Косову и у међународној заједници и често слали нејасне поруке о ставовима Србије. На пример, Штајнер је од почетка успоставио лични однос директно са Ђинђићем (које се, вероватно, темељио на Ђинђићевом боравку у Немачкој и везама с другим немачким политичким лидерима). Кад је Штајнер желео нешто да буде учињено, напросто би позвао Ђинђића и остварио једнострани договор без икаквих консултација. Такве акције су представљале смишљено подривање Човића, што су и Ђинђић и Штајнер добро знали.
Због тог притиска и негативне енергије, Човић није испољио своје најбоље особине. Он је водио политичку борбу с другима у коалицији, увек је био агресиван, а нарочито кад је био критикован или кад је осећао да га не поштују. Почео је да узвраћа истом мером. Баш као што је умео да помогне и ублажи понашање косовских Срба, могао је да учини и супротно. И да осећа задовољство што то чини. Последица тога била је и даље смањење делотворности његове канцеларије и даље погоршање његове међународне репутације. Мишљење косовских Албанаца да он представља бескомпромисног националисту почело је да прихвата све више и више представника међународне заједнице. Упоредо с тим, постојали су све невољнији да прихвате Београд као било каквог партнера или играча у косовском процесу.
(Наставиће се…)
