Косово онлајн, уз сагласност издавача „Цлуб Плус“, објављује одломке из књиге бившег дипломате Вилијема Монтгомерија „Кад овације утихну – Сећања последњег америчког амбасадора у Југославији“ (2016.), поглавље 12 под називом „Косово“. Вилијем Монтгомери био је амбасадор Сједињених Америчких Држава у Београду од децембра 2001. до фебруара 2004. године.
Постоји око 200 људи у Вашингтону задужених за спољну политику који имају велико интересовање и знање о догађајима на Балкану. Међу њима су неколико конгресмена и сенатора, и много више њиховог особља; представници невладиних организација у организацијама као што је Међународна кризна група; бивши високи званичници владе који су и даље утицајни; шака медијских представника; значајан број владиних службеника средњег ранга у Стејт дипартменту, Савету за националну безбедност, Пентагону (униформисана лица и цивили) и неки други високи званичници у администрацији. На пример, у време када пишем, у последњу групу несумњиво спадају потпредседник Бајден, заменик државног секретара Стајберг и Ричард Холбрук (творац Дејтонског споразума и актуелни специјални изасланик за Авганистан).
Комбинована тежина тих 200 људи одређује нашу политику на Балкану. Готово сви су сазрели у време насилног распада бивше Југославије или је тај догађај обележио њихов живот. За већину њих, то је представљало одлучујући тренутак у професионалној каријери. Тај регион у њима изазива страствена осећања и за њега остају везани посредством мреже контаката која углавном оперише неформално и незванично. Има необично мало разлика у њиховим ставовима и још мање шансе да ће их то икад променити.
Ти појединци деле два значајна уверења на којима се темељи наша политика према региону више од две деценије, упркос променама администрације. Прво је да су кривци за насиље које је пратило распад бивше Југославије били Срби предвођени Слободаном Милошевићем. Према њиховом мишљењу, Бошњаци (босански муслимани) били су жртве ужасне агресије коју су починили Срби, што се види на примеру масакра у Сребреници, ракетирања Сарајева и етничког чишћења које се догодило у свим деловима те земље. И данас, више од 14 година од окончања сукоба, та група гледа Босну кроз такву призму. Склони су сумњама у босанске Србе и подржавају идеју о јачању централне владе Босне смањењем овлашћења која су два ентитета (Република Српска и Федерација) добила Дејтонским споразумом. Ни под каквим околностима не би разматрали идеју поделе Босне. За њих, то би представљало награђивање раније агресије.
Друго питање око којег су сви сагласни односи се на то да је једино могуће решење за Косово независност унутар његових постојећих граница. То је увек било тако. Историчари ће се несумњиво спорити око тога када се догодио преломни тренутак у којем је актуелни исход постао неизбежан. За 200 одабраних људи који кроје спољну политику САД то су готово сигурно били драматични телевизијски снимци десетина хиљада косовских албанских избеглица које прелазе границу у Македонију и друге државе у марту 1999. Интервјуи са тим избеглицама, без докумената и личних ствари, које често нису знале где се налазе остали чланови њихових породица и чија будућност је била несигурна, учинили су да Сједињене Америчке Државе схвате да је признање Косова унутар његових постојећих граница неизбежно. Једино је било питање када ће се то догодити.
Знао сам да та два става потпуно подржавају задужени за вођење спољне политике у Вашингтону чак и пре него што сам ступио на дужност у Будимпешти. То није била тајна. Буквално све остале опције напросто су отписане као непрактичне, неделотворне, дестабилизујуће, или им је дат неки други негативни придев. Није покренута дебата, нити су начињене објективне студије.
Само мали број од тих 200 људи је истински схватао колико су две најзначајније етничке групе на Косову, Срби и Албанци, увек биле и остале подељене. За разлику од Босне, где је деценијама постојала релативно мирна интеракција између етничких група и где су закључивани мешовити бракови, то никада није био случај на Косову. Две етничке групе су понекад живеле једна поред друге, али никада се нису заиста мешале. Током векова једна или друга су доминирале, у зависности од снаге спољних сила, попут Отоманског царства, нациста у Другом светском рату и других, у зависности од политичке ситуације у одређеном периоду. То је значило да је кључни задатак стварања истински мултиетничког друштва на Косову било готово немогуће остварити ни у кратком, па ни у средњем року. То је представљало разлику о односу на Босну, где је изазов био како сачувати мултиетничко друштво. На Косову се изазов односи на стварање нечега што никада није постојало у време када су ране и ужасне успомене на претходну деценију биле и даље свеже. Дајем једноставан пример: у Босни пре избијања ратова 1990-их више од 20 одсто становништва потицало је из мешовитих бракова (између две етничке групе). На Косову, готово да није било таквог случаја.
И данас, 99 одсто Срба чврсто верује да је свет потпуно погрешно схватио ситуацију на Косову, да су гнусни, подмукли, лукави косовски Албанци намерно обманули Запад наводећи га да стекне (лажно) мишљење да су били жртве прогона; да је, у ствари, српско становништво било угрожено и приморано да бежи у ужу Србију после НАТО бомбардовања. Срби верују да су акције српске полиције и војске на Косову представљале директан одговор на кампању насиља и терора Ослободилачке војске Косова, уперену не само против оружаних снага, већ и против свих Срба на Косову. Дакле, Срби и даље одбацују основни аргумент који Запад користи да оправда независност Косова: да је Србија изгубила право на то подручје због прогона косовских Албанаца.
Запад и нарочито Сједињене Америчке Државе интелектуално су знали да је Косово значајно за српски народ, али су упорно потцењивали дубину емоција код Срба у вези с потенцијалним губитком Косова. Запад је стекао погрешно мишљење на основу анкета у којима је постављано питање: „Која питања сматрате најважнијима?“ Будући да се ништа значајно у то време није дешавало на Косову, одговор је увек гласио да су то посао и недостатак новца. Али, дубоко у души, Срби осећају да им Косово припада и да им је одузето на непоштен и бруталан начин. То осећање било је – и остало – упорно потцењивано и одбацивано. Због тога Запад упорно очекује од различитих сазива српске владе да „признају“ Косово и наставе даље.
Једна од најстаријих изрека у нашој дипломатској служби гласи: „Тамо сте где седите“. Другим речима, ваша физичка локација несвесно али несумњиво утиче на ваше ставове о одређеној ситуацији. Наша Амбасада у Сарајеву, тако, свакодневно далеко више комуницира с Бошњацима него с било ким другим, што се, бар, за време мог рада у дипломатској служби одразило на начин на који је извештавано о ситуацији у Босни. Слично је и у Приштини, где су извештаји америчке мисије одражавали очигледан проалбански и антисрпски став. Приликом посета Приштини, био сам изненађен колико се отворено изражава такав став, чак и на највишем нивоу Мисије. Проблем се огледао у томе што је Мисија, у складу с политиком владе САД, покушавала да постепено покрене нормалну, функционалну структуру у држави, а Срби нису желели да сарађују због свих разлога које сам навео. Као резултат тога, Мисија на Косову је непрестано доживљавала Србе као главни проблем. Они нису прихватили наш програм.
Знам да ће критичари свакако изнети исте оптужбе против мене и ставова службеника наше Амбасаде. Нарочито ако се има у виду да нисмо били стално присутни на Косову и нисмо имали сталан подсетник на то како етнички Албанци доживљавају ситуацију. Иако нисмо подносили редовне извештаје о Косову (то није била наша надлежност и дефинитивно не би била захвална), имали смо честе контакте с обичним Србима и српским званичницима задуженим за српску заједницу на Косову и њихова слика о ситуацији на Косову била је далеко мање ружичаста од извештаја Мисије у Приштини.
Један од суштинских циљева напора предузиманих на Косову био је стварање функционалног мултиетничког друштва. Бар у периоду између 2000. и 2003, остваривање значајног напретка у том домену сматрано је главним предусловом за разматрање напредних корака. С тачке гледишта наше Амбасаде у Београду, наша Мисија на Косову (као и Унмик) упорно су умањивали проблеме приликом остваривања тог циља и преувеличавали успехе. Вашингтон је стицао погрешну представу о првој ситуацији. Али, циник у мени верује да је Вашингтон радо прихватио ту погрешну представу. Чинило се да су због тога забринути једино Амбасада у Београду (и Срби).
Први важан догађај који је довео у питање такву представу о напретку били су нереди који су 17. и 18. марта 2004. избили на најмање 33 места широм Косова, после лажне вести да је група Срба напала тројицу албанских дечака који су спас потражили у реци, где су се удавили. Иако је гласина на крају оповргнута, у међувремену је убијено 19 Срба, најмање 550 кућа и 27 православних цркава и манастира је запаљено, а 4.100 Срба остало је без домова.
(Наставиће се…)
