Пише за Косово онлајн: Драган Бисенић
Бивши амерички државни секретар, Хенри Кисинџер, који је преминуо 29. новембра у 101. години био је изузетан и по томе што је и након формалног напуштања америчке администрације, задржао велики глобални утицај скоро пола деценије након силаска с власти.
У томе му је помагала огромна мрежа контаката коју је пажљиво неговао, али још више интересовање и ангажовање у готово свим проблемима на међународној сцени.
У том смислу ни Балкан није био изузетак. Будући да је рат у бившој Југославији био доминантна тема америчке спољне политике 90-их година, Кисинџер је искористио своје европско порекло и дубоко познавање европских проблема, а такође у властиту наклоност према концепту „равнотеже сила“ који је развијен у европској дипломатији након Бечког конгреса, па је настојао да утиче на америчке акције на Балкану, колико је више могао.
Против “хуманитарних интервенција”
Током кризе у Босни, а посебно у време НАТО бомбардовања Србије 1999. Кисинџер се оштро супротстављао америчкој војној акцији. Америчко војно ангажовање сматрао је утолико неприхватљивијим, уколико је оно проистицало из оријентације ка остварењу концепта „ширења демократије“ или „хуманитарне интервенције“. Ове мотиве спољнополитичког деловања, Кисинџер је сматрао девијацијама схватање спољне политике које су проистекле из „вијетнамског шока“ и његовог погрешног разумевања.
“Касних 60. и 70. доминирала је дебата у току које се појавио аргумент – не да смо погрешили, вец́ да је било нечег трулог у самом америчком размишљању и да је наша мука у Вијетнаму била нека врста казне за нашу моралну неадекватност. Зато није било пожељно да направимо најбољи могуц́и договор, вец́ да изгубимо, јер је то био једини начин да се прочистимо. Када сам тих дана ишао на факултете и говорио да хоц́емо частан мир, наљутили су ме они чији је појам части био управо супротан нашем. Мислили су да част зависи од тога да више никада не буду у искушењу да уђу у такве ситуације. Ниједан спор из 60. и 70. не може се разумети без претходног разумевања како се амерички идеализам окренуо сам себи“, објашњавао је Кисинџер.
Он је указао да је после „периода понижења“, уследила „неоконзервативна инкарнација“ у Регановом периоду.
“Неоконзервативци у Америци инсистирају да наша стварна мисија није да бранимо, ни равнотежу снага, ни наше савезнике, вец́ да ширимо демократију. Али како? Седамдесетих се говорило да треба користити морални притисак. Осамдесетих се говорило да треба користити економске санкције. А сада се расправља да треба употребити војну силу и да традиционални принципи националног интереса нису одлучујуц́и. Управо оваква уверења доводе до многих изазова са којима се Америка данас суочава и која нашу домац́у дебату чине изузетно тешком“, објашњавао је Кисинџер.
Себе је сврставао у „мањину која верује да су крсташки ратови изазвали много више страдања него кабинетски ратови“.
“Стога имам више симпатија за политике које су усмерене на широку концепцију националног интереса“, дефинисао је Кисинџер своје доктринарно полазиште у погледима на сукобе на Балкану и разилажење са тада доминатном “неоконзервативном групацијом“ која је тражила безусловне „хуманитарне интервенције“ на платформи „ширења демократије“.
Због тога је Кисинџер био одлучни противник форме и суштине преговора у Рамбујеу, војног ангажовања НАТО, бомбардовања Србије и насилног одвајања Косова и Метохије од Србије.
“Знате, мора се размислити о томе да коришћење НАТО за одвајање провинције од земље са којом нисмо у рату представља гест без преседана“, рекао је Кисинџер.
Хенри Кисинџер се веома рано профилисао као особа која оспорава америчке планове према Косову, како дипломатске, тако и војне. Прво, о непосредном пореклу рата: званична линија је да је Југославија убрзала НАТО бомбардовање када је одбила да потпише „мировни споразум“ који су прихватиле главне силе НАТО и ОВК у Рамбујеу. Клинтон је више пута описивао Рамбује као поштен и хуман покушај да се преговара о нагодби прихватљивој за све заинтересоване за мир.
Рамбује је био провокација
Ево шта Кисинџер на то каже:
“Неколико судбоносних одлука донето је у оним сада наизглед далеким данима у фебруару, када су друге опције још увек биле отворене. Први је био захтев да 30.000 НАТО војника уђе у Југославију, земљу са којом НАТО није био у рату, и да управља покрајином која је имала емотивни значај као извориште независности Србије. Други је био да се предвидиво одбијање искористи као оправдање за почетак бомбардовања. Рамбује није био преговор — како се често тврди — вец́ ултиматум”.
Он је писао 28. јуна 1999. у британском „Дејли телеграфу“, да је „текст из Рамбујеа, којим се Србија позива да прихвати да распореди НАТО трупе широм Југославије, био провокација, изговор за почетак бомбардовања.
“Рамбује није документ који би било који божји Србин могао да прихвати. Био је то ужасан дипломатски документ који никада није требало да буде представљен у таквој форми“, навео је Кисинџер.
Већ је 6. јануара 1999. калифорнијски конгресмен Рендал Канингам оценио да је Рамбује био веома неуспешан спољнополитички подухват, наводећи да „користи цитате и Ларија Иглбергера и Хенрија Кисинџера да каже да је Рамбује од почетка био пропала спољна политика“.
“Слободан Милошевиц́ није Хитлер вец́ балкански насилник. Ни Милошевиц́, ни било који други балкански лидер нису у позицији да угрозе глобалну равнотежу, како то тврди председник Клинтон. Милошевиц́ сноси велику одговорност за бруталности у Босни, а ја сам снажно подржавао америчко ангажовање тамо. Али, за разлику од Босне, Косово је рат за територију коју Срби сматрају националном светињом. Због тога је било мало, ако их је уопште било, знакова противљења у Београду Милошевиц́евој косовској политици. Срби су одбацили мировни споразум из Рамбујеа јер у њему виде увод у независност Косова. Они такође виде присуство НАТО трупа као врсту стране окупације којој се Србија историјски опирала, као и против Отоманског и Аустријског царства, Хитлера и Стаљина. Чак и ако буду бомбардовани до капитулације, тешко се може очекивати да ц́е бити вољни присталице исхода“.
Кисинџер се 10. марта 1999. у америчком Конгресу успротивио слању америчких трупа на Косово као део мировних снага НАТО. Те снаге требало би да буду послате да надгледају мировни споразум, ако га потпишу Срби и етнички Албанци. Кисинџер је говорио на Капитол Хилу, где је било одређено гласање о томе да ли да пошаље војску или не, а био је тамо на позив републиканских лидера који се противе слању америчких трупа на Косово. На јутарњем састанку Кисинџер је јасно ставио до знања да се слаже са њима.
“У меритуму нисам фаворизовао постављање америчких трупа на Косово. Такође морам да имам на уму утицај на преговоре. Мало је касна фаза и…“
Касније је Кисинџер употребио још оштрије речи на саслушању пред посланицима на тему одласка америчких трупа на Косово.
Кисинџер је рекао да такве снаге НАТО превазилазе делокруг свог мандата у Европи.
“И ја сам се залагао за рано заустављање српске интервенције у Босни. Ово није неопходно за америчке копнене снаге, зато верујем да је увођење америчких копнених снага и војних снага НАТО у ту сврху прво проширење надлежности НАТО без преседана, изванредна повреда међународног права и опасан преседан за Америку“, рекао је Кисинџер.
Медлин Олбрајт је позвала Конгрес да одложи гласање, наводећи да се стране у сукобу припремају за обнову мировних преговора.
Сутра наставак: Противник Рамбујеа
