Покрет за одбрану Косова и Метохије

Филип Родић: Ремзи Кларк – бранилац прокажених

Фото: AP Photo/Manuel Balce Ceneta
Недавно преминули Ремзи Кларк је на страну српског народа стао на самом почетку међународне злочиначке завере за уништење Југославије и сузбијање српског народа на што мањи простор
 

Америчка спољна политика је највећи злочин од Другог светског рата – написао је бивши амерички министар правде Ремзи Кларк у књизи Овога пута ватра – амерички злочини у Заливу из 1991. године цитирајући појединачне злочине у десетинама држава које су САД бомбардовале и окупирале од 1945. Кларк је то уочио у тренутку када су Сједињене Државе тек биле закорачиле на светску сцену у пуној својој снази, када су биле на почетку свог успона ка зениту у улози глобалног полицајца и врховног хегемона.

Тринаест година после тога, поводом повратка америчке војске предвођене једним чланом породице Буш у Ирак, додао је:

„Америчка агресија већ је створила несрећу за свет чији је обим немогуће проценити. Сиромашни су учињени још сиромашнијим, подјармљенијим и израбљиванијим помоћу спољне политике САД и њихових богатих савезника. Америчка инвазија на Ирак је агресивни рат и преступ који се у нирнбершким пресудама назива врховним међународним злочином.“

Као врстан правник, али и активиста, Ремзи Кларк није бранио само на Западу озлоглашене вође попут Слободана Милошевића, Радована Караџића, Садама Хусеина, или Чарлса Тејлора него и њихове народе које је Запад из сопствених интереса стављао на стуб срама и терорисао. Међу вође обесправљених народа мора се сврстати и индијански активиста Леонард Пелтије, којег је Кларк бранио у процесу за убиство двојице агената ФБИ у резервату Пајн Риџ 1975. године.

Ране године

Ремзи Кларк рођен је 1927. године у тексашком граду Даласу. Љубав према праву, али по свему судећи и правди, наследио је од оца Тома Кларка, министра правде у кабинету председника Харија Трумана, а потом и судије Врховног суда који је на тим двема позицијама одиграо значајну улогу у борби за изједначавање људских права америчких црнаца с осталим грађанима Сједињених Држава. Од оца је наследио и спремност да за своју државу и идеале положи и живот. Док се Том Кларк 1918. добровољно пријавио за одлазак на западноевропско ратиште, Ремзи је 1944. напустио редовно школовање и са 17 година, као маринац, отишао да се бори против нациста на Западном фронту. По повратку из Европе, 1946. године, наставио је школовање и 1950. учланио се у тексашку адвокатску комору и почео да ради у канцеларији коју је водио његов отац.

По доласку Џона Кенедија у Белу кућу, Кларк прелази у Министарство правде, где прво ради као помоћник министра, потом заменик министра, а за министра га именује Кенедијев наследник Линдон Џонсон, 1967. године. Док је био у министарској фотељи, Кларк је спровео десегрегацију школа на америчком југу и радио на законима о праву гласа и грађанским правима, као и на законодавству о правима Индијанаца.

За разлику од готово свих високопозиционираних званичника у Министарству правде, који су са својих позиција одлазили на послове с вишемилионским зарадама, Кларк је у Њујорку отворио адвокатску канцеларију која је радила на про боно основи и у којој је њему и његовим партнерима приход био ограничен на 50.000 долара годишње, што је свота коју нису успевали увек да достигну. „Новац ми није никакав циљ“, рекао је он тада упркос чињеници да се налазио у веома незгодној ситуацији због великих лекарских рачуна које је морао да плаћа за негу своје ћерке Ронде, рођене с озбиљним здравственим проблемима.

Кларк је утицај који је стекао радећи за власти искористио за помоћ сиромашнима, занемаренима и угроженима у Сједињеним Државама, али и у иностранству. Тако 1972. године, у јеку Никсонове ваздушне кампање против Вијетнама, Лаоса и Камбоџе, путује у Ханој како би изразио своје противљење овом злочиначком акту и подршку борби за слободу тадашњег америчког непријатеља. У Техеран је отишао 1979. док је револуција била још у повоју и док су се милиони Иранаца голоруки супротстављали пушкама војске и ноторне тајне полиције Савак у покушају рушења бруталног режима шаха Резе Пахлавија који је уживао подршку Вашингтона.

Кубу је посетио у више наврата како би пркосио америчкој блокади и санкцијама, али и да би изразио дубоко поштовање друштвеним променама које је омогућила тамошња револуција. Стао је и на страну сандинистичких устаника у Никарагви 1979, као и бораца за ослобођење Салвадора од проамеричке диктатуре током осамдесетих година. Децембра 1989. отпутовао је у Панаму како би сведочио о многобројним жртвама америчке инвазије на ту земљу.

Постхладноратовска ера

У време рушења Берлинског зида и распада Совјетског Савеза, док су многи славили предвиђајући еру мира и просперитета, Кларк је пророчки упозоравао да ће ти догађаји водити ка бесконачним америчким ратовима зарад експанзије и реколонизације независних држава. Први изазов тада је представљало загревање америчке ратне машинерије за Први заливски рат против Ирака.

Кларк је 1991. године, не марећи за личну безбедност, отпутовао у Багдад у јеку бомбардовања, а потом написао оптужницу у 19 тачака против администрације Џорџа Буша старијег за ратне злочине и злочине против човечности. Током санкција које су уследиле након рата и изазвале смрт пола милиона ирачке деце (за шта је државна секретарка Мадлен Олбрајт рекла да је „прихватљива цена“) Кларк је редовно одлазио у Ирак предводећи међународне делегације како би светској јавности указао на ужасе изазване америчким деловањем. Исто је било и после америчке инвазије на Ирак 2003. године, када је у ову земљу путовао у још опаснијим околностима. Кларк је, потом, заступао Садама Хусеина пред судом који су организовали Вашингтон и његови ирачки лакеји. Иако је знао да је битка за Садамов живот унапред изгубљена, на овом суђењу је с изванредном одлучношћу и упорношћу разоткривао стварне злочине америчких окупационих снага током разарања Ирака, а упркос томе што су тројица његових ирачких колега убијена због учешћа у одбрани бившег ирачког вође.

Истоветну жилавост Кларк је показао и у заступању Палестинаца и других арапских народа које је угрожавао амерички империјализам. С палестинским лидером Јасером Арафатом сусрео се у Либану, а потом је отпутовао и у Појас Газе на сусрет с вођством Хамаса. Осуђивао је сваки аспект америчког „рата против тероризма“ оличеног у бескрајним војним операцијама, санкцијама, нападима дронова, операцијама за свргавање режима, убиствима, тајним затворима…

Кларк је стао уз свирепо убијеног либијског вођу Моамера Гадафија када су САД 2011. године, искористивши шансу пружену устанком у оквиру ширег феномена Арапског пролећа, започели 220 дана дугу кампању бомбардовања Либије и потпуно разорили тада најбогатију и најперспективнију афричку државу, на чијем животном стандарду су јој могле завидети и многе европске земље.

Није слеп и глув остао ни када се амерички империјализам окренуо против сиријских власти и председника Башара Асада. Кларк је у ову земљу путовао у више наврата како би светској јавности скренуо пажњу на патње цивила изазване америчким интригама и директним деловањем. Осуђивао је и санкције наметнуте тој земљи, и америчке напоре у наоружавању антирежимских милиција, али и бомбардовање виталне инфраструктуре.

Током целог свог живота, укључујући и време које је провео радећи у администрацијама Џона Кенедија и Линдона Џонсона, Кларк је живео у складу са својом девизом да „право није оно што вам неко да него оно што вам нико не може одузети“. Зато је помагао да обесправљени добију своја права, али и да они који их имају, а налазе се под ударом Империје, успеју да их очувају.

Борба за Србе

Ремзи Кларк је на страну српског народа стао на самом почетку међународне злочиначке завере за уништење Југославије и сузбијање српског народа на што мањи простор, односно у што мању Србију. Између осталог, бранио је лидера Срба у Босни Радована Караџића у грађанској парници коју су против њега подигли босански Хрвати и Муслимани тужећи га на основу два америчка закона који омогућавају гоњење странаца за дела почињена у иностранству.

Током агресије на СРЈ 1999. године Ремзи Кларк је Србију посетио у два наврата. У говору одржаном у Београду 24. марта 2009, поводом десете годишњице од почетка бомбардовања, о томе је рекао: „Био сам овде у марту 1999, видео срушене мостове у Новом Саду, није било саобраћаја на Дунаву. Стамбене зграде сравњене са земљом, а болнице пуне повређених људи. Путовао сам у Ниш – модерна, нова болница, а њено двориште пуно касетних бомби! Оних, илегалних, злочиначких касетних бомби. Чак ни здравствене установе нису биле поштеђене од напада. Дивно старо здање у Нишу – грчки конзулат је такође погођен – да не буде више везе између Грчке и Србије. Све сам то видео својим очима! И Приштину у пламену од НАТО бомбардовања, пре 10 година. И разговарао сам са ректором Приштинског универзитета, који ми је причао о разарању студентских и универзитетских објеката од стране НАТО-а. НАТО је крив за агресивни рат и НАТО мора бити укинут!“

По престанку рата, написао је јавну оптужницу против америчког председника Била Клинтона и шефова држава и влада других НАТО чланица које су учествовале у агресији.

Кларк се у два наврата сусрео с председником Слободаном Милошевићем. Први пут док је агресија још трајала, а други пут у Хашком трибуналу током заточеништва бившег председника Србије и СРЈ. Кларк је у Београд допутовао и 28. јуна 2001. године како би покушао да спречи Милошевићево изручење Трибуналу, али је био стигао прекасно. Покушао је да спаси Милошевићев живот и за време његовог тамновања у Шевенингену упутивши упозорење властима да ће умрети ако га не буду адекватно лечили, што се и десило свега три дана касније, 11. марта 2006. Кларк је тада допутовао у Београд и говорио на Милошевићевој сахрани.

 

Аутор Филип Родић

(Печат, 16. април 2021/ Нови стандард)

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print