Пише за Косово онлајн: Драган Бисенић
“Предложено распоређивање на Косову се не бави никаквом претњом по америчку безбедност“, “Косово није више претња Америци него што је Хаити био за Европу”, “Животи Американаца треба да се ризикују само када постоји видљива претња по националну безбедност у име јасно дефинисаних циљева, и са снагама сразмерним циљевима”, “Проучавао сам историју овог подручја и ово је борба која је траје вец́ 600 година“. Све су ово цитати Кисинџерових изјава поводом планирања преговора у Рамбујеу и предложеног споразума који је он сматрао “ултиматумом” јер је предвиђао војни напад НАТО на Србију, уколико се српска страна не сагласи са условима који су јој постављани.
Он је говорио: “Свако постепено распоређивање снага на Балкану ослабиће нашу способност да се носимо са Садамом Хусеином и Северном Корејом”.
Нова рунда преговора о Косову почела је 15. марта у Паризу, а након само четири дана завршена је неуспехом. Две делегације су 18. марта потписале два различита споразума.
Сукоб Холбрук – Олбрајт
Делегација косовских Албанаца потписала је споразум који су понудили међународни преговарачи, док је државна делегација Србије потписала сопствени предлог политичког споразума – Споразума о самоуправи на Косову и Метохији.
Ни у последњем покушају, 22. марта, специјални изасланик САД Ричард Холбрук није успео да убеди Слободана Милошевиц́а, председника СР Југославије, да прихвати споразум о Косову и о размештању страних трупа у покрајини.
Међународни посредници Мајорски, Петрич и Хил такође су били неуспешни.
У време Рамбујеа, мало је познато да је трајао велики спор између главног америчког преговарача за Косово, Ричарда Холбрука и државне секретарке Мадлен Олбрајт, о чему пише Ворен Бас. Иако је Балкан био тачка укрштања између Холбрука и Олбрајтове, постао је велики проблем у њиховим односима. Олбрајтова је током првог Клинтоновог мандата волела да каже да су она и Холбрук били „на истој страни“ у вец́ини важних европских питања. Уопштено говорец́и, то важи за Балкан — и једно и друго заговарају активистичку политику за одбрану неког облика мултиетничности у Босни и на Косову и обоје су мрзели западњачку малодушност док је Босна крварила.
Током првог мандата, Олбрајтова се немилосрдно залагала за ваздушне ударе на босанске Србе, док је Холбрук постао кључна фигура у Босни тек након пада првих бомби 1995. Али обоје су били важни играчи по питању Косова, где је Холбрук, као специјални изасланик, убедио југословенског председника Слободана Милошевиц́а да у октобру 1998. пристане на прекид ватре и повлачење трупа.
Ворен Бос наводи да је након Рачка у јануару 1999. године, Олбрајтова тврдила “да је претходна политика—тј. Холбрукова политика преговора и покушаја веровања Милошевиц́у – потпуно пропала“ и да би требало да је замени “Рамбује стратегија“ захтевања српских уступака преко нишана.
“Олбрајтовој је било помало одвратно да има посла са Милошевиц́ем, који није један од њених омиљених људи – и, иако Милошевиц́ није ни један од Холбрукових омиљених људи, он је један од његових омиљених партнера у преговорима“, примец́ује један страни политички инсајдер.
Док су многи Холбрукови штиц́еници били у Рамбујеу, самит је обележило оно што је вероватно био највец́и политички спор њих двоје.
Холбрук је био на кључним састанцима пре Рамбујеа, према наводима званичника администрације, али је као хит катаклизме ставио до знања да преферира традиционалнији дипломатски приступ решавања овог спора. Преговарајуц́и само са слабијом страном, Косоварима, и наметањем споразума Србима, чланови Клинтоновог тима су “ставили главу на пањ за договор који се никако не би могао догодити“, рекао је један дипломатски извор.
Док је Холбрук пазио да не оставља трагове, своје незадовољство је изразио, кажу извори из администрације, тако што је приватно разговарао са новинарима. “Сви медијски написи против Мадлен долазили су директно из Холбрука“, каже један извор.
“Био је на телефону 25 сати дневно, уверавајуц́и се да зна шта се дешава у Рамбујеу и да је сваки неуспех приказан као неуспех Олбрајтове. Али њени савезници тврде да је Рамбује припремио Европљане да употребе силу, без које би Милошевиц́ могао некажњено етнички очистити Косово.
“Ричард Холбрук, уз све своје вештине, није могао да заустави ту дилему“, каже званичник администрације.
“Можда ц́ете видети један аспект Холбрукове личности у његовом одсуству са јавне сцене током седамдесетосмодневног периода бомбардовања, чекајуц́и да види како ц́е то испасти док је остатак администрације висио тамо“, званичник додаје.
“Пре тога је увек имао разлога да иде на ТВ. Олбрајтова је закључила да је начин да натера Милошевиц́а да попусти да му заправо запрети и не пошаље Дика Холбрука, и она је била у праву, а он у криву“, каже један бивши званичник.
“За Олбрајтову, сила је једина ствар која функционише. За Холбрука је то оруђе — и то маргинално, јер мисли да може да се избори.“
Кисинџерово противљење
Јасно је да је Кисинџерова критика Рамбујеа у овим околностима ишла Холбруку на руку. Кисинџер је сматрао да је „кохезија НАТО угрожена пре свега зато што је уложена у неодржив споразум из Рамбујеа“, а не због понашања Србије. Све то подсећа помало на једну другу полемику која је почела због употребе америчке и НАТО силе у Босни.
Тој политици супротставио се други великан америчке спољне политике – Џорџ Кенан. Тада је Кенану одговорио водећи заступник такве америчке политике – Ричард Холбрук. Сада се Холбрук нашао у Кенановој позицији опредељујући се за дипломатски приступ, што је Олбрајтова сматрала саучесништвом са Милошевићем.
Кисинџер се снажно супротстављао приступу који је Мадлен Олбрајт лансирала у Рамбујеу.
“Непријатно ми је што НАТО каже да ц́емо вас бомбардовати ако не прихватите нашу дипломатију“, рекао је Кисинџер у разговору са америчким сенаторима. То је био део његовог ширег противљења увлачења НАТО у косовско питање.
“Мислим да није било мудро везивати НАТО са захтевом да НАТО снаге уђу у суверену земљу са којом нисмо у рату пре него што је та земља учинила нешто што би се могло веродостојно представити као нарушавање мира на том подручју“, тврдио је Кисинџер.
Он је сматрао да би НАТО морао да има јасно дефинисан одбрамбени карактер својих потеза, али и да би мора да Србији остави “излаз“.
Пошто је НАТО напад на Србију већ био у току, Кисинџер је као елементе будућег споразума у коме би бомбардовање испунило своје циљеве, што би могло да се тумачи као „победа“ или „превладавање“ НАТО захтева, видео повлачење српских снага с Косова, прихватање аутономије или самоуправе Косова, повратак избеглица и пристанак на успостављање присуства међународног протектората, без права вета на то шта је то старатељство.
За косовску ситуацију, он је сматрао да је Запад имао “три разумна општа циља“. Један – окончати или, ако не окончати, онда минимизирати патњу, људску патњу, други – обуздавање сукоба на Косову, и трец́е – да имамо исход који нас неће чинити сталним полицајцем тог подручја. “Сваки од ових циљева је на одређени начин вец́ изгубљен”, оценио је Кисинџер.
Пошто се веома рано поставило питање могућне копнене интервенције, Кисинџер је одбацио дебату о томе.
“Не бих разматрао употребу копнених снага као још један офанзивни чин у рату у којем смо вец́ ангажовани“, рекао је он. Поред тога, сматрао је да ће после евентуалне копнене интервенције да уследи герилски рат против НАТО снага.
Сутра наставак: Пред аргументима СНН
