Пише за Косово онлајн: Драган Бисенић
Рат на Косову је производ сукоба који се протеже кроз векове, навео је Хенри Кисинџер у чланку “Увреда историје” који је објављен 5. априла 1999. у недељнику “Њузвик“.
Кисинџер је у овој анализи дао историјску перспективу и анализу сукоба на Балкану.
Кисинџеров дугогодишњи сарадник, касније партнер у консултантској фирми, а пре тога прво дипломата, па амбасадор у Београду, Лоренс Иглбергер, када је постао државни секретар у администрацији Џорџа Буша Старијег, рекао је о Кисинџеру: “Хенри мисли у категоријама равнотеже моћи. Он чврсто верује у принцип стабилности. Циљеви постављени на овај начин сасвим су у супротности са америчким искуством. Американци су склони да следе једну групу моралних принципа. Хенри, међутим, нема урођени осећај за политички систем Америке и он не следи исте основне вредности и предуслове“.
Треба пручавати историју
Тај корективни чинилац америчке политике, за Кисинџера је била историја, скоро онако како је то дефинисао Винстон Черчил: „Што дуже гледате назад, утолико даље видите унапред“.
Као школовани историчар, свет је посматрао у појмовима аналогија са историјским ситуацијама које је проучавао и лекцијама које је извукао из њих.
“Када сам ступио у канцеларију, понео сам са собом филозофију која је формирана дводеценијским студирањем историје“, рекао је Кисинџер.
Кисинџер је наводио тврдњу древног грчког историчара Тукидида да “садашњост, иако никада не понавља тачно прошлост, мора неизбежно да јој личи. Отуда и будућност.“
“Више него икад“, тражио је Кисинџер, “треба проучавати историју да би се видело зашто су нације и људи успели и зашто нису.“ И поред тога, он је упозоравао да „историја није кувар који нуди проверене рецепте. Она нас учи аналогијама, а не по максимама. Историја може да осветли последице радњи у упоредивим ситуацијама“. Али, и овде је кључ – да би то учинила, “свака генерација мора сама открити које су ситуације у ствари упоредиве“, објаснио је Кисинџер.
Балкан је за Кисинџера било подручје интересовања већ од његовог почетка студија дипломатске историје.
Сукоб се дешава се на линији раздвајања између Отоманског и Аустријског царства, између ислама и хришћанства и између српског и албанског национализма. Етничке групе су живеле заједно у миру само када је тај суживот био наметнут као под страним царствима или Титовом диктатуром.
Осврнувши се на изјаву председника Клинтона да ће се, “после кратког периода окупације НАТО етничке групе помирити“, Кисинџер је устврдио да “за ту претпоставку нема реалне основе“.
Етничке групе у Босни нису се помириле након три године НАТО мировних операција.
Када су америчке снаге ангажоване у борби, победа је једина излазна стратегија, тврдио је Кисинџер.
“Администрација је, у потрази за симболима који одјекују у јавности, изнела три категорије аргумената. Најубедљивије је да је страдање на Косову толико увредљиво за наш морални сензибилитет да ћемо употребити силу да га окончамо чак и без традиционалних разматрања националног интереса. Али пошто ово оставља отвореним питање зашто не интервенишемо у источној Африци, Шри Ланки, Курдистану, Кашмиру и Авганистану, да наведемо само нека од места где је нането бесконачно више жртава него на Косову?
Председник се позвао на историјске аналогије или актуелне претње које су крајње сумњиве.
Где он наноси увреду историји?
Милошевић није Хитлер
Слободан Милошевић није Хитлер већ балкански насилник, а криза на Косову нема аналогију са догађајима који су претходили Првом светском рату. Ни Милошевић, ни било који други балкански лидер нису у позицији да угрозе глобалну равнотежу, како председник стално тврди. Милошевић сноси велику одговорност за бруталности у Босни, а ја сам снажно подржавао америчко ангажовање тамо. Али за разлику од Босне, Косово је рат за територију коју Срби сматрају националном светињом. Због тога је било мало, ако их је уопште било, знакова противљења у Београду Милошевићевој косовској политици”, објашњавао је Кисинџер.
Он је оспорио да је Први светски рат почео на Балкану као резултат етничких сукоба, већ из управо супротног разлога, зато што су се спољне силе умешале у локални сукоб. Убиство престолонаследника аустријске царске силе од стране српског националисте довело је до светског рата јер је Русија подржавала Србију, а Француска Русију, док је Немачка подржавала Аустрију.
“Други светски рат није почео на Балкану, а још мање као резултат његових етничких сукоба. Апсурдно је тврдити да економско благостање Европске уније, са БНП-ом већи од америчког, зависи од исхода на осиромашеном Косову. Кохезија НАТО-а је угрожена пре свега зато што је уложена у неодржив споразум из Рамбујеа. Остаје да се види колико дуго може да се одржи када дође до реакције јавности на размере и трајање бомбардовања и када постане очигледно да дугорочне последице садашње кампање морају да контролишу копнене снаге НАТО”, указивао је Кисинџер америчкој јавности.
Он је нагласио да “поштује хуманитарни мотив за интервенцију, али то не ослобађа демократије од потребе изналажења одрживог решења”. Споразум из Рамбујеа не испуњава тај тест. Вођење преговора заснованих на споразуму који је у потпуности састављен у страним канцеларијама и настојање да се он наметне претњом ваздушног бомбардовања, само је погоршало кризу на Косову.
Текст из Рамбујеа је предат Ослободилачкој војсци Косова која га је првобитно одбацила као средство да се пуна снага НАТО-а усмери на Србију, и можда је довео у искушење Милошевића да убрза репресију ОВК пре него што су бомбе пале. Сада ризикује да укључи НАТО и копнене снаге САД у спровођење споразума који ниједна страна заиста не жели. “Била је озбиљна грешка одустати од било каквог настојања да се оснаже посматрачи који су већ на Косову у корист мировних снага НАТО-а који неће донети мир”, упозорио је Кисинџер.
Србија на нашој страни
Затим је прокоментарисао обраћање председника Клинтона српском народу, где је изјавио: „Савезници у НАТО-у подржавају српски народ да задржи Косово као део ваше земље“. Он је додао да ће споразум „гарантовати права свих људи косовских Срба и Албанаца у Србији“. Због тога споразум из Рамбујеа предвиђа да ОВК преда своје оружје снагама НАТО-а, а да око 10 000 српских полицајаца треба да одржава безбедност; неких 1500 српских војника треба да чува границе.
“Ништа од овога није могуће постићи договором, већ само наметањем. Срби су одбацили споразум из Рамбујеа јер у њему виде увод у независност Косова. Они такође виде присуство НАТО трупа као врсту стране окупације којој се Србија историјски опирала против Отоманског и Аустријског царства, Хитлера и Стаљина. Чак и ако буду бомбардовани до капитулације, тешко да се могу очекивати да Срби буду вољни присталице таквог исхода”, упозорио је Хенри Кисинџер.
Указујући да за њега, као “некога ко је подржавао сваку војну акцију Клинтонове администрације или ко ју је критиковао да делује превише неубедљиво, као што је то био случај у Ираку”, Кисинџер је открио да рат против Југославије код њега ствара “дубоку амбивалентност”.
Разлози за то су историјске природе. Може се рећи да је Кисинџер био међу реткима, који су 90-их уопште водили рачуна о историјским догађајима, па је тако и рехабилитовао улогу Србије у историјским односима са САД.
“Србија се борила на нашој страни у два светска рата и супротставила се Стаљину на врхунцу својих моћи. Не можемо игнорисати Милошевићеву бруталност, али нестанак Србије из балканске равнотеже може изазвати ерупције у другим суседним земљама које садрже етничке мањине. Што је још важније, проблем интегритета Македоније биће на нама, претећи ширим балканским ратом. Надајмо се да ће се њиме приступити са већом далековидошћу него уводом у садашњу кризу”, написао је Кисинџер.
Сутра наставак: Неодрживост Босне и Дејтонског споразума
