Пише за Косово онлајн: Драган Бисенић
Кисинџер је објаснио да уопште није намеравао да улази у расправу о Косову све док Клинтон није објавио да је вољан да одобри слање 4.000 војника у мировну мисију на Косову, што је изазвало дубоку узнемиреност у њему јер је у то време веровао да ово питање и регион треба препустити европским нацијама.
Кисинџер је веровао да Европљанима недостаје самопоуздања, али не и могућности да се носе са ситуацијом на Балкану.
“То ми је врло несвојствено, јер сам снажни бранилац НАТО. Али чинило ми се да једини разлог да се Американци тамо доведу није био неопходност, јер су Европљани имали доста снаге да се изборе са локалном опозицијом, вец́ због европске сумње у себе – у властиту одлучност да држе курс и да су стога желели да им ми дамо окосницу. Сматрао сам да ово није добра основа да се улази у нешто чиме би Европљани могли да се изборе уз америчку логистичку подршку“, резоновао је Кисинџер. Он је сматрао да мора да постоји „подела одговорности унутар НАТО, где Европљани треба да преузму више одговорности. Није веровао да би америчке копнене снаге требало да буду распоређене на места где би где би европске копнене снаге могле да обаве посао, а где би Американци давали логистичку и другу подршку.
На крају, поставио је питање, може ли Савет НАТО да се тако организује да одражава ову реалност?
Рамбује као тактичко средство ОВК
Кисинџер је тврдио да намере ОВК нису да оствари аутономију, него независност и да она неће предати оружје НАТО снагама.
“Што се тиче ОВК, њен циљ је независност, а не аутономија. Она је пристала на Рамбује као тактичко средство за употребу ваздушне силе НАТО против омражених Срба . Још је мање вероватно да ц́е ОВК пристати на аутономију под српском влашц́у сада када је Србија толико ослабљена ваздушном операцијом НАТО. ОВК нец́е предати своје оружје НАТО снагама. А снаге НАТО нец́е имати домац́у подршку, ако се боре против ОВК да наметну разоружање. Нити ц́е ОВК прец́утно пристати на српске снаге које контролишу њене границе. Остваривање предвиђене улоге српских полицијских и војних снага у предложеном споразуму је и нејасна и готово немогућа за примену”, сматрао је Кисинџер.
Ироничан исход споразума из Рамбујеа, у име којег се води ваздушна операција НАТО, јесте да ц́е мировне снаге НАТО-а заменити Србе као препреке националним аспирацијама Албанаца – посебно ако је Србија преслаба да пружи противтежу. Штавише, како се Косово крец́е ка независности, повећаће се притисци на Македонију, коју чини трец́ина албанског становништва. Зашто им се не би дало исто самоопредељење као и њиховој брац́и у Србији? А то ц́е ризиковати ширење сукоба јер Бугарска полаже право на сопствене етничке држављане у Македонији, који чине најмање трец́ину становништва, а Грчка види прилику да смањи или елиминише државу чије је само име одбацила.
Будући да је сматрао да администрација мора да редифинише своје циљеве, а пошто је војна операција већ почела, НАТО не би могао да преживи уколико не би остварио своје циљеве. Он није веровао у могућност реалног остваривања услова споразума из Рамбујеа, него је предлагао да буде “лишен езотеричних компонентни”. Тада би услови за окончање ваздушног рата требало да буду: тренутни прекид ватре; повлачење српских снага онако како је предвиђено након почетка преговора у Рамбујеу и непосредно отварање преговора о аутономији Косова.
После војне операције, Кисинџер је сматрао да ће настати нова ситуација и нова реалност на терену у којој ће НАТО постати најважнија снага на Косову. Да би испунио ту своју улогу, НАТО неће моћи да се одупире албанским захтевима за независност. “Ови преговори ц́е вероватно бити дуготрајни и огорчени. Али, на њиховом крају, косовска независност у неком облику је неизбежна осим ако НАТО силом не инсистира на врсти српске суверености коју је председник обец́ао – а то је курс који нец́е подржати, ни алијанса ни америчка јавност”, закључивао је Кисинџер.
Ако Милошевиц́ одбије примирје под таквим условима, нец́е бити алтернативе за наставак и интензивирање рата, ако је потребно увођење борбених копнених снага НАТО – решење које сам до сада страствено одбијао, али које ц́е се морати размотрити да би се одржао кредибилитет НАТО. Без обзира на исход, биц́е неопходно стационирање неких копнених снага НАТО-а у Македонији или на Косову, не да служе као мировне снаге колико да спрече ширење сукоба на Балкану. Упорно сам упозоравао на такав исход. Али, као резултат оклевања и забуне, НАТО сада нема много избора, ако жели да избегне вец́и рат.
На сенатском саслушању које је одржано 22. априла 1999. Кисинџер је наставио да образлаже историјску позадину балканских сукоба, наводећи да је проучавао различите балканске сукобе од средине 19. века преко разних светских ратова и њихове изузетне сложености. На примедбу председавајућег, сенатора Вернера, да су они почели од 1389. и да је то „била историјска битка“, Кисинџер је узвратио да није ишао тако далеко, али да је проучавао све оно што се догодило прошлог века.
„Чињеница је да су народи на овим просторима, који су их освајачи много пута преплавили, они слаби, помирљиви, или побијени, преобрац́ени, или отишли. Они који су остали, нагласили су своју етничку посебност и окупили се око религије до те мере да, када користимо америчке принципе етничке коегзистенције, то је готово несхватљиво. Истина је да су понекад живели заједно прилично мирно, у Сарајеву и другде, све док је на њима била нека спољна сила. Оно што не могу да толеришу, очигледно, јесте доминација једне групе од стране друге групе“, рекао еј Кисинџер.
Косовска независност руши БиХ
Због тога, рекао је да је „веома забринут“ или „да нерадо жели да види да Америка пресуђује сваки замисливи сукоб који би тамо могао да се појави“. Додатну забринутост стварала је и будућа неопходност сталног присуства Америке, јер ц́е „страсти становништва надмашити нашу толеранцију и наше разумевање и биц́емо увучени у управљање свим тим сукобима недефинисано дуго времена“.
Имајући све то у виду, Кисинџер је желео „политичко решење на широј основи“, у којем Американци не морају „да сносе сву одговорност за држање разних страсти под контролом“. То решење требало би да буде „шире од НАТО и шире од Косова“. Стога је указао сенторима: „Погледајте само Македонију, Албанце. Погледајте каква је реакција на избеглице. За њих је ово питање живота и смрти да не повец́авају број Албанаца. Бугари – вец́и део Словена у Македонији говори бугарски. Има Срба, има Грка. Грци чак и не признају име „Македонија“. Па када то експлодира, шта ц́емо да радимо?“
Он је, стога, предлагао неко “опште решење“ у којем би Косово могло да добије „нешто попут независности, аутономије, нешто слично, и што би била међународна ствар“ јер је то „једини правац у којем може да се иде, сада, после бомбардовања“.
У суштини, ако косовска независност буде прихваћена и призната, онда се руше основи постојања Босне и Херцеговине. Такво решење неминовно доводи у питање опстанка Дејтонског споразума. „Искрено, никада нисам мислио да је Дејтонски споразум био важан допринос окончању рата. Мислим да ц́е политички покушај да се ове три етничке групације окупе у мултиетничку државу пре или касније експлодирати и увуц́и нас у све врсте политичких маневара, као када покушавамо да утичемо на изборе у српском делу Босне. Стога бих више волео балканско решење у којем су различите етничке групе одвојене у Босни, а не окупљене заједно. Било да се слажете се са мном или не по том питању, ја бих желео неку међународну конференцију где могу да се реше ова бројна питања“, предложио је Кисинџер.
Сутра наставак: Нови Берлински конгрес за Балкан
