Покрет за одбрану Косова и Метохије

Храбра Марија жели да се врати и остане у Приштини

Марија Новаковић у обиласку светиња на Космету (Фото: лична архива)
После 22 године Марија Новаковић би с породицом требало да се усели у свој стан, који је био узурпиран. – У Приштини данас живи четрдесетак Срба, а до 1999. године било их је око 40.000.

 

Косовска Митровица – Да морам да живим у свом граду, убедио ме је и млађи син Лазар, који је први пут ове године био на Космету, обилазили смо Дечане, Архангеле, Љевишку, а када сам крочила у Цркву Светог Николе у Приштини, обећала сам сину да ћемо се вратити, каже Марија Новаковић, која је пре 22 године била принуђена да напусти свој дом. Морала је, као и многи Срби у то време, 9. јула 1999. године, са мајком, на чије се име стан водио, супругом и старијим сином Стеваном, с документима у торби, неколико пластичних кеса у којима су биле натрпане основне ствари, у страху од припадника самозване ОВК и екстремних Албанаца да крене у избеглиштво. Уз дом на локацији Улпијан Ц3 у Приштини напустила је и посао васпитачице у „Ђурђевку”.

Данас у Лапљем Селу чека да се узурпатор исели из њеног стана. Чека на извршење одлуке приштинске администрације, али уједно и да је градске власти, које су од рата с привременим седиштем у Грачаници, врате на посао у вртић, где јој је и даље радна књижица и од којих последње 22 године прима минимални лични доходак од 8.526 динара. Присећа се и дана када је у централној Србији након напуштања Космета живела у Блацу, Куршумлији и Београду, али и да није одустајала од намере да се врати у родни град.

„Пре 16 година од ’Хабитата’ сам добила решење да нам је стан враћен. Док смо мама и ја дошле из Београда, у њега је поново ушао нови станар, Албанац, који није желео да изађе и поново је кренуло наше путешествије. Био је то ход по мукама јер је новоформирана Агенција за имовину, која је преузела надлежности од ’Хабитата’, изнова тражила неке папире. Крајем јуна достављам и последњи папир, уз захтев да се узурпатор исели из стана. У септембру нас обавештавају да ће стан до краја новембра бити слободан и да ће нам бити враћен”, каже у разговору за „Политику” Марија.

Истиче да јој је сада, када је поново стигла до зграде у којој је провела још месец дана након што су српска полиција и војска напустиле Косово и Метохију, било посебно тешко. „Срела сам комшију Албанца, с којим сам љубазно поразговарала. Била сам испод прозора стана у који нисам ушла 22 године. Кренула су сећања на безбрижно детињство, на удају, на рођење сина, али и на период када се на све стране пуцало, када се после одласка српске војске и полиције славило, када смо се плашили да заноћимо. Знали смо да никоме нажао нисмо учинили, али страх је био јачи. Морали смо да одемо”, каже Марија, која се, каже, не плаши да се врати јер „жељу за својим градом, за улицом у којој је порасла” не може да надјача никакав страх, али и јер мисли „да јој нико неће напакостити”.

Како каже, прво би се вратиле њена мајка Славица Јеремић, радница „Космет осигурања”, и она, а онда супруг и синови. Присећа се и каснијег обиласка Цркве Светог Николе с млађим сином Лазаром, којем је обећала да ће се вратити. „Не сећам се да сам икад више суза пролила него ту у цркви где смо крштени старији син и ја и у коју сам до рата стално ишла”, говори Марија Новаковић, која је у Лапљем Селу с мајком већ неколико месеци. Смештена је код пријатељице Гордане Ђорић, која јој је све време десна рука јер, како каже, сама не би умела да се снађе у граду у којем је рођена, али „који се изградио, променио”.

Некада је у Приштини живело 40.000 српских душа, а сада тек четрдесетак Срба расутих по целој Приштини. Од 1999. године Албанци са свих страна долазе у Приштину, па и они из Прешева, одакле је и узурпатор стана Марије Новаковић, који опет кирију плаћа неком другом. У Приштини, по незваничним подацима, живи 400.000 Албанаца, а кажу да их има који су дошли не само с Космета већ из целе „прешевске долине”, па чак и Албаније.

„Чекам новембар да после свих перипетија поново будем у свом стану, али чекам и да ми одговоре на захтев за повратак на посао. Искрено верујем да ћу поново бити у вртићу, у Лапљем Селу или Грачаници. Путоваћу из Приштине. То би био најмањи проблем. Прибојавам се одговора… Од чега да живимо? А и сам посао би нам значио сигурност у смислу да држава Србија мисли на нас”, каже Марија, наводећи да и њен супруг 22 године чезне за родном Кишницом и за Приштином.

Каже да нигде није била пријављена и да се у Београду никада није потпуно осетила као „свој на своме”. „Била сам избеглица, тамо однекуд с Косова. Некада су ми то и директно говорили. Болело ме је све то. Живела сам у Београду, а сањала сам Приштину. Свако вече сам се молила за дан када ћу поново да осетим онај мој ваздух, да ме угреје приштинско сунце које је ратом прекинуто 1999. године”, завршава своју причу Марија.

Биљана Радомировић

(Политика, 23. 10. 2021)

 

Покрет за одбрану Косова и Метохије

ПОДРЖИТЕ

Поделите:

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on pinterest
Pinterest
Share on print
Print