На данашњи дан, пре 23 године, младост Србије је још једном стала на стуб отаџбине и одбранила је. Момци, већина њих једва пунолетни, водили су беспоштедну битку два месеца против албанских екстремиста којима је ветар у леђа давала НАТО алијанса, не дајући непријатељу један једини педаљ отаџбине, пише Блиц.
Борбама на Паштрику и Кошарама, које су започеле 9. априла 1999. године, припадници тадашње војске СРЈ, зауставили су продор албанских снага и копнени НАТО поход на Србију. У тој броби “Давида и Голијата”, храброст и пожртвованост обичних војника дошла је до изражаја, те данас, више од две деценије на спомени имена хероја Кошара, многима застане кнедла у грлу.
Сведочења оних који су преживели, али и приче о борцима који су положили живот за отаџбину, заслугом друштвених мрежа и оних који негују успомену на своје саборце, чини се да су живље него икада, те имена Тибора Церне, Драгана Маринковића, Горана Марина, Насера Вучеља, Предрага Пеђе Леовца и Ивана Васојевића али и једног пса, немачког овчара “Мајора Листера” изазивају велико страхопоштовање када се изговоре.
“Кад чујем сову и данас се најежим. Албанци су покушавали да нам исперу мозак хуктајући целе ноћи. Психички су нас убијали. Одзвањало је кроз целу шуму. Сви моји саборци и ја трудимо се да заборавимо. То су много ружне ствари. Доста нас је ишло код психолога, што нам је помогло, али има и оних који нису успели да се изборе и одали су се алкохолу”, рекао је 2016. године за “Блиц” Иван Спасић припадник 125. моторизоване бригаде “Џокер”.
У тренутку када се налазио на Кошарама, Иван је имао само 18. година. Када је сазнао да треба да се бори, према његовим речима, није било оклевања ни времена за размишљање.
“Сећам се само реченице Џокери крећу, пишите опроштајна писма родитељима”, присетио се он тада.
Јунаштво и храброст оних који су бранили границу Србије са Албанијом, може се приказати и кроз цифре. Наиме, Југославију је бранило 1.200 војника, док су паравноје јединице ОВК, са добровољцима и албанским јединицама, бројале од 5.000 до 6.000. Снаге ОВК су ратовале у сменама, док за ВЈ није било одмора. Крајњи исход у изгубљеним људским животима са југословенске стране било је 108 мртвих и 265 рањених. На другој страни, према неким информацијама, погинуло је више од 200 бораца, број рањених је прелазио 300, док су снаге Војске Југославије уништиле и пет непријатељских тенкова.
Пре неколико дана, овоземаљски живот напустио је Златко Солунац, ратни ветеран 125. моторизоване бригаде Приштинског корпуса, 24. батаљона за специјална дејства Крагујевачког корпуса и 5. батаљона Војне полиције Војске Србије. У разговору за Блиц јуна 2016. године, он је истакао како је његова јединица “Џокери”, била једина која у свом саставу није имала оних који су погинули.
“Једина смо јединица која је имала рањене али не и погинуле”, напоменуо је он тада.
На трибини која је одржана 2016. године, говорио је и Војислав Вукашиновић, који је у тренутку почетка борбе, имао 19. година.
“Ми, који смо рањени, оставили смо део себе тамо где је требало. Имали смо само једну жељу, молили смо се Богу да нас пошаље у рај, пакао смо преживели”, рекао је он тада и додао да би се поново вратио у битку.
У претходним годинама, широм Србије су почели да ничу мурали и споменици настрадалим херојима, који су такође добили и своје булеваре у Београду и Нишу.
На муралу у Падинској Скели стоје речи “да се не заборави и да служи као пример другима како се воли своја земља”. Изнад тих речи стоји слика Драгана Маринковића. Такође, у истом месту, на стадиону локалног фудбалског клуба, стоји спомен плоча са његовим и именом Тибора Церне.
Управо за Церну, везује се реченица која одзвања већ више од две деценије, а коју је изговорио након што га је погодио непријатељски хитац. Тај догађај, описао је Војислав Вукашиновић у разговору за медије 2017. године током откривања споменика Церни на свечаности у Ковачици.
“Тибор је дуже време био у рову са другарима, саборцима. Тукао их је непријатељски снајпер којег нису могли да елиминишу. Нешто је морало да се предузме. Рекао им је шта ће урадити – устао је да би га снајпер погодио, а наш војник је открио непријатеља и елиминисао га”, рекао је Вукашиновић.
Како је додао, први метак није погодио Церну, али други јесте.
“После другог је пао и рекао: ‘За ову земљу вреди гинути”, рекао је тада Вукашиновић.
Пљевљак, Предраг Пеђа Леовац, постао је херој и ушао у светлу историју српских јунака, годину дана пре него што је настрадао на Кошарама. Наиме, 1998. године он је задобио тешке повреде од противпешадијске мине због чега је хеликоптером пребачен на ВМА.
Његови саборци кажу да је при рањавању испустио пушку у минско поље. Граничари су са тог места капетану Душку Шљиванчанину донели, како причају, крвави папир на коме је рањени Пеђа нацртао распоред мина уз поруку да се поље разминира како би се спречило страдање још неког војника. Леовац се, према даљој причи, није дуго задржао у болници, да не би заузео место рањеницима, па се касније опорављао код куће.
Идуће године, током битке за Кошаре, тада 24-годишњи Леовац је изгубио живот, добивши смртоносни погодак снајпером. Метак му је завршио у врату, а његови саоборци су га на шаторском крилу донели до карауле, где је на путу, негде код Ђаковице и издахнуо.
(Блиц/Косово онлајн, 09. 04. 2022)
