Недалеко од Обилића, на левој обали реке Ситница, налази се Црквена Водица. У овом мултиетничком селу живи око 100 Срба, а оно што га чини и јединственим за места јужно од Ибра настањена Србима, јесте велики број младих.
У Црквеној Водици постоји само једна школска зграда у којој наставу похађају основци – и Срби и Албанци – једни у преподневној, а други у послеподневној смени.
Директор српске школе „Доситеј Обрадовић“, Игор Максимовић, каже за КоССев да је ово типична сеоска школа. Услови су задовољавајући, али увек може боље.
Поред учионица, школа поседује информатички кабинет, а одмах испред зграде налазе се терен и игралиште за децу.
Село је током ратних дешавања 1999. године напустио већи број Срба, а поготову млади.
Директор школе каже да је у том периоду било 20 српских ученика, да би 2004. школа спала на свега 15.
Иако трагична прекретница у послератној историји Срба на Косову, за ово село године које су уследиле потом донеле су и лепе вести.
„У задњих десетак година имамо тренд раста броја ђака. То су генерације које су сада већ запошљене у селу. Двадесетак њих из села ради у школи, раде у сеоској амбуланти, при Електропривреди, косовским институцијама. Сви они су везани послом овде, а и створили су породице овде. Услед тога је растао и број ученика“, објашњава Игор Максимовић.
Прецизира да се сада број ученика стабилизовао и да се из генерацију у генерацију креће око 50.
„Сваке године имамо по 5, 6 или 7 ученика који упусују први разред“, додао је Максимовић.
Црквена Водица, за разлику од других мањих средина, не спада у ону групу села смештених јужно од Ибра у којима је број младих вишеструко мањи старијих грађана.
„Већа села, попут Племетине – немају пуно већи број деце у односу нас. Да ли у Племетини имају око 80 ученика српске националности, углавном су све ромска деца. Бабин Мост село које је такође веће има око 80 ученика. Угљаре – село које је имало по два одељења у сваком разреду, сада је спало са на једноцифрене бројеве ученика у разреду. Тренд опадања броја ученика је у свим српским срединама јужно од Ибра, али код нас то није тако“, оцењује Максимовић.
Са друге стране, овај директор указује на проблем недостатка културног живота у Црквеној Водици.
„Ово је сеоска средина, нема неких дешавања. Овде се био организовао фолклор у претходним годинама. Сва деца су ишла, међутим, то је прекинуто. Значило би да деца имају било коју активност, нарочито после школе“, оцењује директор.
Мала песникиња са Косова равна
Исте наводе износи Мирјана Петровић, мајка девојчице која наставу похађа у школи у Црквеној Водици.
Каже да селу недостају основни услови за одрастање младих.
„Нема шта да се тренира, нема ваннаставних активности и занимација за младе, Црквена Водица је, што се тога тиче, тотално изолована, то је жалосно“, рекла је Петровић.
Управо због тога, како каже, живот њене ћерке – Кристине, која похађа седми разред, своди се на одлазак у школу и повратак из ње, уз повремено дружење са својим вршњацима.
„Када је лепо време са друговима из одељења изађу до чесме, возе ролере, играју се, али се углавном све своди на учење. Углавном је цео дан у својој соби где учи и завршава радне обавезе“, каже Мирјана.
Кристина је, међутим, за монотонију свакодневице пронашла решење. Ова талентована девојчкица се неретко, након завршетка школских обавеза, препушта другом свету – књижевности.
Кристина је заљубљеник у поезију, а осим тога, опробала се и у улози песника.
Пре четири године, када је била трећи разред, написала песму „Моје Косово“, за коју је на школском такмичењу добила похвалницу.
Ово уметничко дело, међутим, привукло је пажњу шире јавности тек скорије, а након што је песма објављена на више портала у централној Србији, попут – Поезија ноћи и Керефеке.
Убрзо затим уследиле су похвале, али и награде.
Привукла је пажњу глумца Андрије Милошевића који јој је послао три своје књиге са посветом. Кристина је уједно добила бесплатне карте за бисокоп у Дому културе у Грачаници где је са својим вршњацима гледала филм, као и три бесплатна ноћења са мајком у хотелу Мона на Златибору.
Моје Косово
На Косову равном
Сунце јако сија
Грачаница моја
мени најмилија.
Највеће богатство
оставише нама
преци наши храбри
са Косова равна.
Божурови моји
црвене су боје
на Газиместану
поносито стоје.
Знајте сада децо
да што нас је више
историја наша
нешто ново пише.
Кнез Лазар ко некад
сада гордо стоји
гледа са висине
и јунаке броји
Ова млада уметница добила је и позив из Општине Обилић, те ће највероватније бити део уметничког програма за овогодишње обележавање Видовдана.
Њена мама Мирјана каже да су Кристини многи дали ветар у леђа и увидели њен таленат, те поручује да јој подршка много значи.
Ова млада уметница заправо сада пише нову песму, а њена мајка се нада да ће она да настави да негује свој таленат, али и да ће у овом селу наставити да „живи младост“.
